Srpski književni glasnik

490 Српски Књижевни Гласник.

ципеле с ђоновима од импрегниране хартије. После је мислио на процес једне муслиманке, жене познатог лекара, која је за новац постала љубазница неког младог официра, и на Принципа, коме су у далекој чешкој болници били одсекли туберкулозну руку. Знао је да сад мора да је његово, и онако грубо и жуто лице, још ружније, обрасло у црвену браду.

Цица је мислила на његове пољупце, на његову снагу,

и мирисала његово тело. Али се тихо стидела кад је ишла адвокату да пише на писаћој машини. Чинило јој се да свако гледа у њен трбух. Она се стезала да изгледа витка, али њене очи су губиле сјај и имале израз болеснички. Она је осећала тупе грчеве под срцем.

Неки пенсионисани учитељ, Никола Мартиновић, приповедао је сад Драгошу своје акције које је подузимао да сруши централне силе. Из њега је била страсна самоувереност мегаломана. Он је био затваран, тучен; он је гладовао с бедном пенсијом, али он није престајао да пише бесконачно дуге оптужбе против Аустрије, страховито замршене, у којима логика и интерпункција нису имале места. Пијан, он је глумио Бертолдов сан, који је једном сањао, “или певао некакву безобразну песму далматинских војника: „Под кишобран! Под кишобран!“, или се иронички молио, на начин проштењара у процесији на Све Свете: „Госпе, смилуј се!“

Драгош је гледао преко његове чекињаве косе на улицу чији је распукли тротоар жарило августовско сунце. И слушао је, с очајањем, како се Брусилов повлачи, остављајући ровове пуне мртваца, да иза Коњухиа гледа у запаљену Русију којој је Керенски нешто дуго и мучно говорио.

Био је сив и пепељав кад је седео с Цицом, и није разумео забринута питања њених очију и њено страховање над оним што се мицало под њеним срцем. ~

„Да ли да му кажемг“ мислила је она. „Да ли да му кажем“ Али није ништа рекла.

Он се само нејасно чудио како је његова страст била у толико краћа у колико је била силнија. Добро, подала му се. Али сад већ треба ићи до других жена, тражити нове сенсације, кад су умрле све везе с овом.

Његову је мисао она рекла, кад га је упитала:

— А детег

| | |

ЊЕ а A