Srpski književni glasnik

Јесењи Вереници. 491

Да, дете! Главно је да је дете ту. У осталом, толико је копилади на свету. Али шта је то копилег Дете које је отац заборавио, за кога се не брине. Но зашто су онда толики домови нахотчади2 Шта ће онда радити пожртвовне госпође из толиких добротворних друштаваг2

Август је пролазио. Видело се по дужим сенкама. Сунце је већ добијало, као и небо, неки магловит нимбус, смеђ као изгорела трава. У Цицином суседству су мирисале дозреле крушке. Можда оне око џамије, које ће ускоро почети падати по напуштеним турским гробовима. Дубоко под Новим Потоком, у котлини кроз коју је јурила муњевита Миљацка, румено се сијала стаклена купола на градској општини, велика као огроман надувен мехур. Видела се и једна застава, црна и жута, али већ уморно избледела, као да се наситила рата.

Цица га је пољубила. И своју тешку косу положила је у његово крило, и жалосно се смешила гледајући његове маларичне очи.

„Да ли да му кажем“ помислила је. „Да ли да му кажемг7“ Али није ништа рекла.

Но ушао је старац. Још више згрчен. Једну ногу је тешко дизао. Цица се збуњено дигла с Драгошева крила и лаким прстима поправила косу. Старац је љутито шмркао и пажљиво гледао у мрачне углове. Затим је сео према њима и почео брзо говорити.

— А мислиш ли се ти женити, је m? На јесен2 Да није касног А видиш ли да је она под срамотом7 Пхи, што сте прљави, ви данашњи људи!

Цица је хтела да устане, да му руком зачепи уста, горела је од стида, чинило јој се да је продају, и дрхтала је као оно јутро кад се нага пробудила у Драгошевој постељи и осетила је да је он сад може одгурнути и рећи јој да иде, и да може, само ако хоће, заборавити одмах на ту грчевиту ноћ кроз чији је крвави бол прошло толико узрујане сласти.

— Па шта ти велиш2 питао је старац. Да одем попу да огласиг

Драгош се сетио малог градског пароха, и само њега, и видео га како у црквеној порти говори сакупљеним сељацима да молитве не могу подићи болесника, ако га не подигну лекари.

„Он тако мисли и о венчању у цркви“, сети се Драгош.