Srpski književni glasnik

492 Српски Књижевни Гласник. ”

Цица је прекрила очи, и тихо јецала. Каква срамота! Каква срамота! Али старац је хладно разлагао своју мисао, и љутито стављао питања на која Драгош није одговарао.

— Па да одем Добро. А венчањег Рецимо око Аранђелова-дне. То није тако далеко, шта ти мислишт Дотле и Цица може спремити оно што Бог да. Дај да се пољубимо! Знам ја да си ти поштен човек!

Драгош је осетио на својим уснама чекињаве старчеве бркове који су га шкакљили. И помислио је на мираз који старац није имао, пожелео, изненада, тако студено и тако сурово, да се с њим погађа, да ниже своје погодбе, безобзирно, трговачки, и да ужива у старчевом мучењу као у својој љубави, али није ништа рекао, јер га је дирало Цицино јецање.

— Ти ме више не волиш упитала га је Цица кад је старац свечано изишао, и погледала га кроз мокре прсте, кроз које су текле крупне сузе.

— Ах, шта, све једно! узвикнуо је он нервозно и преплашио се боје свог гласа. — Љубави свакако нису вечне!

Одмах је устао, и висок и мршав стајао је пред њом и немирно закопчавао пуцета на капуту. Али она се изненада овила око њега, и њене руке су склизнуле низ његово тело и нашле се негде око његових сувих колена, и њена глава је пала по његовим ногама и љубила његове ципеле, прашне и гадне.

Није имао снаге ни да јој нешто каже, ни да је подигне, ни да је одгурне. Стајао је укљештен у њен молећиви загрљај, обесхрабрен огромним сажаљењем које је осећао према самом себи, овде, док га је ова жена пожудно стискала, не из љубави, него из потребе да има заштитника, ма да је знала да је између њих све велико прошло. А он није могао да прекине овај мучни, одвратни однос, и само је жалио себе што се предаје једном људском осећају, кад је осећање среће већ било у магловитој позадини.

Мислио је на другове између којих ниједан није имао брачне постеље, него само горко, разбуктало незадовољство које је притискивала тврда сламњача, негде у мраку неке ћелије, и мислио је о својој ситости и спокојном задовољењу страсти.

Сад истом, кад је она стајала очи у очи с њиме, и кад су њене зенице имале онај страшни сјај какав је виђао у

rRK—_C_ı—