Srpski književni glasnik

Јесењи Вереници. 493

оних коморџија на Решиној Води који су оболели од тифуса и јесење влаге, сад је истом видео да је дрхтање њених усана дрхтање смрти која се примиче. Отирао је усне и хтео да с њих скине крвави траг болести коју је даномице увлачио у себе као мирисни дуван.

Страшна му је била ова жена и онај плод који је бујао у њеном срцу, и скупљао се изнад себе, жељан живота, као мати изнад сопственог детета чије су очи већ самртнички помодреле.

у

Улицама је ишла јесен, жута, с ниским, мрачним небом и једноличним даждењем. Ма да је била сува и гладна, била је ипак неодољиво тешка, и под њеним корацима улегала се калдрма и сокаци се претварали у блато.

Многи су рањеници умирали. Умирали су и они који су седели код куће и пили искуван кукољ с кукуреком да би имали ватре и да их не би узели у војску; умирали су пажљиви посленици на које се огњено 'насмешила шпанска грозница, али највише су умирали тешки рањеници с отрованим ранама или од реуматизма измученим костима.

А Жидови су радили по свим војним канцеларијама, правили милионе од прљаве хартије, и за новац, у име ћесара, решавали људске судбине.

Драгош је седео код Семиза с Мартиновићем и није слушао овог пијанца који је брбљао о социалистичком KOHгресу у Штокхолму, о немачкој офансиви према Паризу, и о Дугој Берти која је бацала на Париз смртоносне пројектиле. У џепу је са стотинаркама гужвао једно писмо од Цице које није читао, али чији је садржај знао. Дете је већ било умрло, и находиште Светог Антуна, и добротворне жене које су предводиле о Видов-дану осветничке руље, нису мариле да се муче једним беспотребним црвићем. Цица је лежала болесна, и он је мислио каква сад мора да изгледа без румених колутова на лицу, и да ли су њене очи још увек бистре. А своје образе видео је на површини сјајног вина, и њихове мршаве кости на којима се тањила пепељава кожа, и слепоочнице с којих је нестајало косе.

Можда никад није више мислио о себи него сад, можда више него онда кад је копао шанчеве и водао господске коње,