Srpski književni glasnik

Јесењи Вереници. 495 Град је тонуо у каменити котао, притиснут тешком јесењом маглом, жутео под влагом и губио многобројне осене својих кућа, дрвећа и воде. Мартиновић је, тих дана, морао много приповедати, јер је под утиском тамних видика било необично тешко.

VI

Најпре је видео, отишавши нехотице у поље, вешала и на њима сељака који је управо био издахнуо. Свет је око њега још грајао, куварице су се смејале, а једна компанија војника, с добошарем који је тупо бубњао, спремала се да оде.

Затим је, тог истог дана на вечер, мислио на руске војнике који су остављали незаштићене линије и малог калмичког цара Лењина који је испливао на широку руску површину из мрака подземља. |

„Никада неће бити краја... Никад се неће свршити“, мислио је Драгош.

Одједном су утрнуле све наде. Над Београдом се вила црна и жута застава. Русија је дизала руке с идеје толиких својих мртвих милиона, а Немци су издубљивали и салевали у челик своју Сигфридову линију. Шта је било то што је Тресић-Павичић оптуживао у бечком парламенту један свирепи режим ; и то што су хиљаде бежале с фронта, и што се свугде умирало од глади, и што је Карло обећавао федерацију, и што су „зелени кадери“ пунили по Хрватској пусте крајеве 7

„То је једна бесконачност“... мислио је Драгош, и није више веровао у мозЈућност ослобођења.

Никога није било око њега на кога би се могао ослонити. Све се разбежало као преплашено јато птица. А самоћу, међутим, није могао више да испуни сопственим мислима. Интелигенција је изгледала изгубљена, говорила је тужно о Енглеској која хоће да сачува целу Аустрију, и тешила се очајно оквиром, тешила се пространством оквира.

Још једино је у чаши вина било краткотрајне радости, и мало горке наде у неутаживим комбинацијама учитеља Мартиновића, који је, гладан, рушио све препреке и непрестано у својим списима градио Душаново царство.

Драгош је проводио луде пролећње ноћи по јавним кућама где су ратни криомчари разбацивали хиљаде, и где се пресипао шампањац по свиленим наслоњачама и танке чаше