Srpski književni glasnik

ИК

Јесењи Вереници. 4. 497

Богу, поштењу, карактерности и пријатељству, и дизао само једну светињу, као дивљи цвет, изнад порушеног човечанства: Себичњаштво!

Узалуд је Драгош хтео да угледа нове линије које изничу из ратног хаоса, у руменој магли новог настојања. Ништа! био је исход свих дугих маштања.

— Ништа! одговарао је он Цици, и затварао своје жуте и крваве очи.

Пао је, после једне радосне ноћи, у којој је чуо звуке свих својих драгих комитских песама, пуних великог клања; пао је као свећа кад се, добро. нескаљена о дно, одједном преврне и распукне по средини, у тренутку кад је истом почела горети. Била је опет једна сунчана зора, и он се, пијан, пењао уз степенице свог хотела. Одједном му је крв у жилама пресанула и колена се жалосно пресамитила као да су била мучки пребијена.

— А-а! Ништа! промуцао је он кроз крв која је куљала на уста.

Тај дан је Цица, лежећи на постељи, непрестано подизала своје руке према светлости и гледала у њихове црне, мршаве жиле, које су се пругасто шириле по истањеној кожи и некуд бездано бежале.

БОРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ.

32