Srpski književni glasnik

ЖРТВЕНИ ОЛТАРИ.

Ја идем као побожни путник кроз чекања пустиње дуге,

и приправљам се молитвом, тихо, на светле тренутке оне

кад се отвара душа

за тренут скрушеног разговора са вечношћу.

За бела треперења та,

за те флуидне вихоре, чувам ја цвеће срца свог, да њиме поспем

своју ослобођену мисао.

Тад побожно ничице падам,

и на тај жртвени олтар

приносим дане својега живота,

да их као пречишћени прах

вратим свом Богу

који ми их је, у својој великој милости, даровао.

И све радости,

и сви осмеси мојих очију,“

нека су гајени само

за тај жртвени дим —

до вечног мира у који ћу се вратити кад догори последњи пухор

на жртвенику. У. МА55ОКА.