Srpski književni glasnik

И

ПРИМОРСКИ ПЕЈЗАЖ.

Једна је звезда пала на моје зенице тавне и осветлила их целе...

И зашумеле су блеском тишине једноставне кроз срца вртове беле.

Да ли то име неко ил' глас нечији беше, ил'“сумрак очију којих

Han се то срцу негде нечије усне смеше на дну зеница мојихг

Самоће тренут. Привид у тами недозирној. Ведрина мира. Покој.

И само бразда светла у срца пучини мирној, прозрачној и дубокој.

И само чемпрес један везује с небом море — тренутка једног младост —

к'о да из срца мога ниче пут неке зоре ћутања мога радост.

МУ. МА55ОКА.

32%