Srpski književni glasnik

506 је“, Српски Књижевни Гласник.

Преко рушевина, корова и ђубрета улазило се кроз олупану Сава Капију у град, седиште паше и центар турске власти и господства тадашње Србије. На капији је била прва турска стража, одевена у' врло разнолико, сиромашно и одрпано одело и „по већој части необувена“, како је описује један од тадашњих наших пречанских књижевника, кога је „неутолима жеља“ да види Србију била довела у Београд. Живела је у неокреченим „од дима у највеће гадило обученим“ ћумезима. И док су једни „лежали, дремали или спавали“, други су „с прекрштенима на земљи ногама, као просјаци седећи неуредним неким гласопревијањем песме своје певали или зевајући на пригревици сунчали се“. У граду је било све у рушевинама: и стари бедеми, и градски зидови, и ограде, и касарне, и магацини, и куће, које су Аустријанци за време окупације Србије у првој половини ХУШ века „тврдо, по правилима и по вкусу европејском сазидали били“. На зградама нигде није било прозора, нигде врата; све су слабо покривене даскама, киша увек у њих продире и ветар их увек пуни прашином. Убоге дрвене куће, у којима су становали турски војници и чиновници, биле су сам крпеж, све је било искривљено, поломљено и прљаво. Такав је изгледао Доњи Град Београда.

Из Доњега Града стрменом узбрдицом пело се у Горњи Град. У њему је падао у очи један квадрат од зграда на два спрата, начињених од чатме и блата, али запуштених и готово у рушевинама. Са њихових су се кровова дизали многобројни, високи, танки, зашиљени оџаци. У унутрашњости тога квадрата кровови су били испуштени у напред, те су покривали простране доксате, испод којих су биле мале, мрачне и прљаве собе. У њима су становали одрпани, готово у саме дроњке одевени војници, којима је век пролазио у излежавању, пушењу и спавању. Двориште овог квадрата било је право сметлиште свакојаке нечистоте: гомиле ђубрета, које су сваким даном бивале све веће, отпадци од јела и фуражи, црепови, прње. Тај квадратни комплекс запуштених зграда, ти -оголели лењи војници, то сметлиште од нечистоте, то је био двор Његове Светлости београдског везира, паше од три репа и гувернера читаве Србије. Сам конак у коме је везир становао био је „прост, велики и довољно простран“, али је сав био од дрвета. „Никаквог поновленија на њему