Srpski književni glasnik

Развитак Вароши у Србији. 507

не беше; прозори на више места узицама везани. Све је старо, све излупано“. По дворишту и око дворишта било је и таквих Турака „на којима се честитија, гдешто и златом извезена, горња хаљина видети могаше, но при том или у расцветаним шалварама или босоноги скоро шетаху се“. Све беше прљаво и „све се крајњем паденију клоњаше“.

Тако је изгледало место из кога се тобож господарило Србијом, то је био центар моћи и сјаја Турске Царевине у Београдском Пашалуку.

Из града се излазило на Калемегдан, парк и шеталиште данашњег Београда. Тада је на њему било турско гробље, у коме су се погребавали знаменитији Турци, али је било тако запуштено и пуно нечистоте и паса, да му даљи опис није могућно наводити, а да се човек не огреши о друштвене обзире. Довољно је рећи да је на њему било толико изгладнелих паса, да су нападали на људе као планински вуци и да су, немајући шта друго, сами себе јели, а неки су од глади постајали слепи, посртали као буновни и били ждерани од других.

Од Калемегдана — лево на ниже, улазило се у турски Зерек и Дорћол, а још даље у јеврејски гето, у тако звану Чифутану. У турском и јеврејском крају Београда био је прави лавиринт од пустих, тесних и прљавих сокака и ћорсокака са разривеном калдрмом, засутом блатом и ђубретом, са порушеним џамијама, текијама и кућама, са усахнулим и 0б60реним чесмама, са рупама за које нико није знао каква их је потреба ископала, са гомилама камења на сред пролаза, за које нико није знао откуда је и чега ради је ту донесено и са збијеним кућама, које су леђима на улицу окренуте те су изгледале као да су без прозора. Куће су само онде биле проређене где их је пожар уништио, или где су им се господари још за време Карађорђева устанка разбегли, те су запустеле, пропале и разнесене. Да са тих пропланака нису излетале гомиле мршавих и изгладнелих паса и нападале као бесомучне, и гомиле турске дечурлије, која се плазила и бацала камењем на сваког хришћанског пролазника, утисак би био као да се варош раселила или као да ју је куга поморила.

Такав је изгледао турски Београд, највећа и најглавнија варош Србије.

Чим би се из Београда изашло, наилазило се на читаво море од шума, кроз које гдешто „ни пешак никуд проћи не