Srpski književni glasnik

208 Српски Књижевни Гласник.

може, а то ли коњаник“. Када је Ламартин 1833 године пролазио кроз Србију, учинило му се као да је „у сред шума Северне Америке“. Идући овим „океаном српских шума“, како их Ламартин још и другојаче назива, наилазило се с времена на време на пошире пропланке, из којих су се уздизали високи јабланови и мунарета. Међу њима и око њих чамели су оборени наши стари градови и порушене и опустеле вароши и паланке са турским, грчким, цинцарским и српским, већ денационалисаним становништвом.

Маса дивљих зверова и грабљивих тица била је свакодневна опасност. После ослобођења Србије један знатан део времена употребљаван је на хајке, које је или народ сам предузимао ради одбране и заштите себе и своје стоке, или је, нагнан влашћу, морао да тамани дивљач да би се земља очистила од ње. Наредбе о тамањењу зверова и грабљивих тица биле су врло честе и врло строге. Хиљадама кожа од зверова и глава од тица доносиле су поједине кнежине у Крагујевац да докажу Кнезу Милошу да су његове наредбе извршене. Ко сам не би могао убити одређени број зверова или тица, морао се довијати и куповати коже и тичје главе. Чак 1836 године један сељак из Попучака у Окружију Ваљевском, не могући да убије потребан број грабљивих тица, нађе јастребово гнездо, извади из њега јаја и насади их под квочку да се излегу. Пошто су се излегла „он прехранивши за неколико дана јастребове, док су мало заперутали, покоље их и предавши главе капетану попуни число глава тичјих за своју кућу“.

Комуникације у земљи биле су просто страшне. Из Београда се само у два три правца, главним друмовима, могло ићи на колима. Ван тих друмова није се ни знало шта су кола. Путовало се само на коњима или пешке и то путањама, које су после кише и поплава биле непроходне. Овакво је стање истина било благодет за српске устанике, јер је спречавало улазак Турака у унутрашњост земље, али је после устанка било страшна препона продирању напретка.

Кад би се тако рђавим путевима стигло у који наш град, варош, варошицу или паланку, наишло би се на још горе стање, но што је било у Београду. Ако се изузму Београд и Ужице, тадашњи највећи градови Србије, онда је по осталим градовима, варошима и варошицама било по 200—500 кућа,

5 2. 47% Ve A E: