Srpski književni glasnik

510 Српски Књижевни Гласник. : његов положај нити је имао сигурна ослонца у Цариграду ни много значења у Београду. Интриге у султановом серају и на Порти само су се новцем могле сузбити, иначе први Бајрам, време кад се врши смењивање и премештање везира и паша, могао је однети сваког од њих у сургун или у још што горе. Да се сузбију интриге, требало је много новаца. Београдском везиру могао је дати тај новац само Кнез Милош. Да би представљао власт, везир је морао имати двор са вишим и нижим чиновницима који су били шефови појединих дворских и административних служби. Цела ова тевабија, ма како бедно изгледала, коштала је новаца, који је само Србија, преко Кнеза Милоша, могла дати. Она га је истина давала, по некад и преко обавезе, али он није био довољан да задовољи ни . пуну потребу, још мање прави сјај једног суверена. Сем тога и Цариград је односио много, и Његовој Светлости београдском везиру, који је, према своме положају, не само имао право него и дужност да развије сјај и господство, остало је да се задовољи олупаним конаком, у коме су му били на расположењу, осим женских одаја, још један салон и две мале собе, у којима се бавио, обављао послове, јео, спавао, примао посете; — да се задовољи одрпаним војницима, поцепаним и гладним великодостојницима; да се вози у једним стародревним отрцаним каруцама и да сваки дан ужива у свирци и песми једне своје музике, за коју сви који су је слушали кажу да је била просто страшна, и да по читав боговетни дан седи, ћути и пуши.

Сви достојанственици на пашином двору били су то само по имену. У ствари то су били слабо или никако плаћени дегенерици, бедна и гладна фукара, која је само још пред светом држала на свој празни понос, која је имала права да назове Кнеза Милоша, правога господара Србије, својим '„достом“ (пријатељем), побратимом и посинком, али која је стварно уздисала за његовом милошћу и протекцијом и од њега очекивала бакшиш и добру реч код паше. Највећи достојанственик на везировом двору, први до њега, његов ћехаја-бег, плачући је нудио Кнезу Милошу на продају свога хата с рахтовима, добар самур-ћурак и шал, јер трошка нема, заклињући га у децу и у све на свету, да ово остане тајна.

Ето тако је изгледала суверена турска власт у Србији и њезини представници у Београду.