Srpski književni glasnik

Развитак Вароши у Србији. 12250

Ништа боље није било ни у унутрашњости земље. Представници турске власти у нахијама били су муселими или војводе. Они су становали у нахијским варошима Србије и имали су по правилу велике приходе. Али од свију доходака они су мало имали користи. Везир, који им је давао положаје, или још боље који им је положаје давао под закуп ко да више, узимао је све. Уз то су сами морали да представљају господство, да имају известан број послуге, чауше, и још по ког службеника, које су морали издржавати, те им није остајало готово ништа. И то је у ствари била гладна, привилегисана фукара, готова на све, па и на услуге Кнезу Милошу.

Маса турскога живља, у почетку је становала у свима градовима, варошима и паланкама. Постепено она је остала само у неколиким градовима и у нешто села поред Дрине. Сви су из реда били нерадници. Оно мало Турака трговаца и занатлија, који су по нешто привређивали, ишчезавало је према маси левента, који су проводили век или као амали и послушници, очекивајући часове кад су могли малом услугом да заслуже комад хлеба, или који су се као војници излежавали по гарнизонима у опалим градовима и дотрајалим касарнама, или који су се као грађани дембелишући протезали по мрачним, ниским и прљавим кафанама, срчући кафу, пушећи и лењо и тромо трајући дане.

И ако цео тај турски свет није значио ништа, ипак је он био привилегисан, и још се пазило да се нико не огреши о поштовање и дужности које им припадају. Кнез Милош је у свакој прилици одавао почаст везиру, која му, као царском представнику принадлежи. Кад год је излазио пред њега, љубио му је скут и руку. Исто је то чинио и према високим особама које су из Цариграда долазиле. Кнегиња Љубица кад год је долазила у Београд, правила је посету везировом харему. И према другим Турцима се Кнез Милош сопходио врло пажљиво: лепо их је примао и, према положају, одавао им почасти, или их је обдаривао новцем и поклонима. Полазећи од себе, он је и другима препоручивао, да се према Турцима понашају како треба. Обичаји, који су значили поштовање према Турцима, још су били у снази; још су им свуда, чак и српски чиновници, устајали на ноге и нудили их чибуцима и частима. У маси народној још су се људи скидали