Srpski književni glasnik

512 Српски Књижевни Гласник.

с коња кад би срели Турчина; још раја није смела са свим слободно носити одело зелене боје, јер је то била само турска привилегија, нити јој је одело смело бити лепо и окићено. У неким местима нису смели носити ни јеменија, ни црвених фесова, а још мање фесове са кићанкама.

Али све то у ствари није значило ништа. Стање Турака у Србији било је очајно. Затворени по варошима, они су потпуно зависили од села, од онога села које их није волело и које их никад није трпело у себи. Руинирани, они су живели од залогаја, који им је пружала рука онога који је представљао српски народ. По изгледу господари, они су у ствари били таоци оних над којима имају тобожњу власт. Сем малог броја трговаца и занатлија, сви су остали били бедници без игде ичега, и у својим опалим и нахереним домовима живели су од дана на дан. Охоли и нерадни, они су држали на себе и трпели љуту оскудицу; али кад би им глад досадила, они би се спуштали до испод моралних нивоа, до агената и достављача Кнезу Милошу, или до формалних просјака. Убоге гомиле жена нудиле су по улицама на продају последње остатке свога одела, кућног посуђа па чак и ћерамиду и ексере од својих кућа, или су просиле као најобичније просјакиње. Кад би улицом пролазила Кнегиња Љубица, бацале су јој се пред ноге у прашину, богорадећи да им што удели.

Ето тако су изгледали тобожњи господари Београдског Пашалука. .

(Крај у идућем броју.) Д-Р ТИХОМИР ЂОРЂЕВИЋ.