Srpski književni glasnik

А а АДИ И

у

Анкета о Српско-Хрватским Односима 529

1918, исто као што нема ни Србије; нема ни хрватског, нема ни српског народа (то се усуђује написати само у Загребу), јер има само једна држава и један народ након прихвата устава. Који је то народ, не веле демократе, али вели Г. Пашић кад говори о троименом српском народу. Према називу нове државе, која се зове краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, мора сваки логичан човјек закључити да у тој држави постоје три народа која су се сложила у једну државну заједницу. Демократи то не признају, јер они су за народно јединство (како се зове њихов јединствени народ неће да кажу), док су радикали искренији, па, захтијевајући да се Срби признаду као посебан политички народ, допуштају то и Хрватима. Наравно, то не допуштају сви радикали, јер има и таких радикала који су још данас увјеренх да су муслимани и католици у нашој држави покатоличени Срби којима је Аустрија дала име Хрвата, дотично Словенаца. Има их који у опће не знају за егзистенцију хрватске краљевине и хрватске краљевске династије, или, ако знаду, неће да признаду. Та нема. том давно да се у србијанским школама учило да су и Далмација и Хрватска, да и не говоримо о Босни, српске земље. Ови сви политичари мислимо да неће одговорити Сриском Књижевном Гласнику, који у свом уводу сасма исправно вели да нашу државну заједницу треба сагласношћу и равноправном вољом уредити.

Пошто присталице данашњега режима не признају да постоји какав државни проблем и хрватско питање, а поготово не признају тезу Српског Књижевног Гкасника да би требало државну заједницу нашу уредити, јер је за њих већ уређена, то је јасно да неће хтјети ни одговарати. Опозиција, на против, неће моћи да одговори, јер политичари опозиције могу разговарати о узроцима данашње кризе, могу упозоривати на посљедице, но не могу одговарати или предлагати у једној анкети било какову основу како би се имало то питање ријешити, дотично како би се могла „све већа подвојеност између Срба и Хрвата потпуно уклонити“. Мислимо. да су Хрвати прилично на чисту да властодршци и јавност у Србији знаде врло добро како би се то питање могло ријешити, али они га неће ријешити, јер, кад би га ишли ријешавати, морали би напустити своје основе. Ту се не ради о незнању, него о нехтијењу; не фали познавање тог проблема, него нема

34