Srpski književni glasnik

Позоришни Преглед. 535

које је у својих ученика учитељ умео уочити и неговати у њиховим најјачим особинама ; схватање текста и ситуације, и извесна техника дикције у темпу и снази. Тако је подела улога дала прилику Г-ци Дугалићевој да покаже, у једној од најтежих женских улога, у сцени с напитком, у Јулији, осетљиву драмску жицу. У улози скала је велика, с многим и наглим променама и глумачки незахвална. Једна млада почетница, која ју је схватила нагонски, без уметничке интуиције с потпуном линијом и стилом, успела је ипак да у њој избегне местимице комичну емфазу у спаеном преводу Лазе Костића. У овој сцени и с овим преводом, то није био увек случај са израђеним глумицама. Иначе дикцијом, логичном и естетском, Г-ца Дугалићева је осетно слабија. То је један од оних темперамената без линије из којих само школа може створити добру глумицу. Г-ца Гњатићева добила је исто тако добро изабрану улогу у сентименталној сцени Офелије с Хамлетом. Нежан и топао тон, течна и лака дикција, интелигентно схватање; глас још с недовољно боје, пуноће и обима. Без школе, из кандидаткиња прве врсте долазе глумице којима се, и после двадесет година глуме, као једина несумњива вредност признаје тако звани „природни дар“. Неразвијен у једну дисциплиновану скалу средстава, он завршује декламацијом и хистеричном мелодрамом. Из кандидаткиња друге врсте, без школе, импровизују се тако зване вечне „наивке“, које, пошто су прве своје улоге оживљавале само свежим осмехом, расплетеним косама, редом белих зуба и грацијом покрета, у тридесетпетој — остајући без искључивих природних средстава своје глуме — остају без улога у репертоару. — Од младића највећи задатак је добио Г. Михајловић у Харпагону. У њему се види не само интелигентно схватање, но права студија, брижљива обрада појединости, једном речју основе за изразан глумачки цртеж у карактерима и типовима, али за сад још у главном оловком, са скромном скалом узбуђења и фантазије. У страху пред великим задатком, с непоузданим осећањем за акценат, у борби између свога локалног акцента, књижевног акцента и оног којим наглашава учитељ, овај ученик највише је примио утицај учитеља, до саме артикулације. У монологу из Хамлета и у Клеану (у Тврдици) његов друг, Г. Милошевић показао је под пријатном спољашњошћу топлији темпераменат, можда не толико снажан колико еластичан, и извесну лакост и слободу, којих се чак треба бојати у почетника ако долазе иза дуже дилетантске игре. То свакако није случај овде код овог марљивог ученика, али те слободе су често израз несхватања тешкоћа глумачке уметности, и могу одвести претераном самопоуздању, које завршава рутином без уверења и стила. У Антонијевом говору Г. Милосављевић, разуме се, није још могао ни вешто ни снажно развијати демостенски Шекспиров период узбуђења, ироније, трагичних