Srpski književni glasnik

536 . Српски Књижевни Гласник.

апострофа, отровног сарказма и трибунске хипокризије. За то су потребни виртуозна техника и зрелост схватања и израза које млад глумац не може имати. Оно што је Г. Милолосављевић под тогом Антонијевом показао уз своју интелигентну студију, то је појава којој доликује класични костим и став. Хоће ли школа савити извесну крутост, и развити еластичност и дикције и мимике укупног израза у овог ученика, видеће се у другом течају.

У Лафлешу у Тврдици, Г. Кујачић је показао у расположењу, изразној физиономији, јакој гримаси, еластичном покрету (за сад више но гласу) прве услове за неусиљену комику. У овој групи школованих младића, скоро свих са Унивгрситета, један интелигентан радник, показао је за ову годину дана вредност велике љубави за уметност. Савлађујући тешкоће свога локалног акцента и недовољне књижевне спреме, Г. Ајвас је у току године успео испољити сирову снагу једног темперамента из кога ће школа можда успети извући и обрадити извесну трагичну ноту. У Тврдици он је овог пута играо комичну улогу баштована Жака, с наивном природношћу али не без живота и фантазије.

Две опште напомене су за све: недовољно језична обрада текста, и јако подражавање учитељу, код већине. Једно и друго дошло је не кривицом учитеља, но прилика у којима је школа радила. Независно од тога колико професор глуме, Г. Исајловић, влада правилним акцентом и артикулацијом српског језика у школи је требало радити, прво пре Г. Исајловића, а затим упоредо с њим, на језичној страни дикције, то јест: чистом и правилном изговарању, правилном акценту и критичкој анализи текста. Радећи са учитељем глуме у главном практично, на логичној обради текста све до естетске дикције и глуме, ученик је морао имати поуздано осећање за чист српски нагласак и артикулацију, исто као критичко развијено схватање текста. Тако је било пројектовано наставним програмом и тако се радило у почетку. Али су доцније, у интересу уштеде, отпали наставници, и Г. Исајловић је био остављен да сам, уз сарадњу само једног наставника српског језика, продужи само практичан рад. У наредној сезони тај недостатак има се отклонити, и успех ће бити и у језику исто тако добар, какав је показан у глуми. С личним критичнијим мерилом за текст, с поузданијом дикцијом, слободнијом и спонтанијом употребом технике (узимања ваздуха, темпа, снаге итд.), ученици ће, нема сумње, успевати све самосталније користити се наставом професора.

Опаске које су учињене у том погледу о Глумачкој Школи у Београду, учинио је потписани и о испитној представи у Загребу почетком јула ове године. Београдски Харпагон подсећао је на Г. Исајловића исто као загребачки Тврдица на Г. Фрајденрајха. То само подвлачи потребу што