Srpski književni glasnik
И
Уметнички Преглед. 539
палете на платно, у облику тачкица или ширих мрља, тако да су се оне тек у оку гледаочевом имале компоновати у колористичне тонске вредности. Наравно у овоме се правцу није могло далеко ићи. У колико су мрље бивале веће у толико се све више велика пластична форма појављивала као неизбежни фактор, док се најзад није почело, сасвим логично, са постављањем мрља према просторности форме. Од квадратних и правоугаоних колористичних мрља, из којих је у почетку слика била састављена као неки мозаик, дошло се касније, прилагођавањем истих пластичним формама и геометријским упропашћавањем ових, на склапање коцака и паралелопипеда, односно кубова, из којих је цела слика била састављена, што је и дало оваквом начину сликања име кубизам. Кубизам прокламује стереометризирање форме, као своје начело, мислећи да ће се тако постићи више покрета, више дубине и монументалности у третирању форме. Кубизам је био продро и у скулптуру и у архитектуру. — Гоген је проповедао потпуну обнову, коренито чишћење од свих традиција, од целокупног европеизма и рутинарства, и враћање примитивном животу и наивном схватању у уметности. Он је тражио најнепосредније предавање наших основних, првих душевних покрета. Али и код њега је, као и код Сезана, било остало још доста и довољно натуралистичког искуства и импресионистичког у поступку. — Ван Гог је међутим, као најближи неоимпресионизму, био приврженик јаке, засићене, чисте боје и јасног цртежа. Изузетно личан у карактерисању форме и у потенцирању боје он је увео неслућене могућности изражавања у ново: сликарство. И тако ова три значајна и велика уметника, делом у друштву с импресионистима, дају у главном надражаје за све касније покрете у уметности, а нарочито за појаву експресионизма. Од њих, може се рећи, извршен. је дефинитивно преокрет у постављању уметника према спољнем свету у смислу изнутра ка споља, од душевног доживљаја уметникова као таквог ка његовој реализацији у вези са спољним светом. Делонеј, Л'Фоконије, Пикасо, затим Дерен и Лот развијају и префињују ово начело као кубисти и неокласичари. Пикасо иде и даље. Он ствара апсолушни кубизам, који предпоставља потпуно денатуралисање и иматериализовање форме и целог сликарског поступка, и тако улази у мртви угао.
Али убрзо појављује се још један нов покрет, под именом фушуризма. Кандински, Рисоло, Бокиони, Северини и други, воде овај покрет, чији се зачетак може тражити још у импресионизму, управо у најимпресионистичнијој слици Дегасовој Зелена Играчица и Балешезе. Пада у очи да су приврженици овога покрета највећим делом странци у Паризу. У своме другом манифесту од 1912 футуристи веле: „Наша растућа потреба за истином не може се више задовољити са онаквом формом и бојом како је она до сада била схватанг.