Srpski književni glasnik

548. __ Српски Књижевни Гласник.

и Хрватства. И ако је, можда, тиме код Хрвата, којима је у свему дао за право, добио, он је код Срба, код којих је видео само кривицу, изгубио. Место да буде посредник, или чак судија, Г. Трумбић је оставио утисак адвоката једне од страна у спору. — Упутства која Г. Трумбић даје за решење хрватског питања, практичан политичар тешко би могао применити. Из патетичног позива упућеног Србима да се препороде у духу нових времена, то јест, правде и правице, и признају Хрватима право да свој положај сами определе, никаквом дедукцијом не може се извући један политички програм. Да се треба споразумевати, то се са српске стране све више увиђа. Али којим путем и на којој основит Цео проблем лежи у томе. И тај проблем је у толико тежи, што се Хрвати, повлачећи се из парламентарне борбе, не показују вољни изнети конкретније формулисање својих захтева чак

и пред Србима „добре воље“, у чије се расположење за спо- ·

разум не сме сумњати. Зар се Г. Трумбић не боји да његови закључци о српскохрватским односима могу заплашити7 Јер ако је заиста услов споразумевања да Српство као целина промени своју народну психу утврђену читавим историјским развитком: ко би имао храбрости да се таквог посла латиг7 Ако би Г. Трумбић имао право, ствар измирења Срба и Хрвата, па према томе и ствар наше заједничке државе, стајала би врло рђаво. ПРИВРЕМЕНИ.

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

А. Хјелан (КтеНапа): Гарман и Ворзе. (Превела И. Секулић. Напредак, 1922.)

•

Можда би се, у нашој средини, која у главном не зна скандинавску литературу, могло почети овако: Ибсен је Ибсен, а Хјелан је Норвешка. Можда би се, у наше време — кад Јохан Бојер пише свога Аисеника шшо пева, који је више Казанова но да га је родила италијанска глумица; кад Стефансон пише књигу о „угодним арктичким крајевима“ ; кад Шардон меће у уста своме Алберу нову тезу: да није био заљубљен у жену, него је волео ради њених узвишених особина; кад А. Хекслеј пише о колектору грла великих певача, који седи у Италији и са задовољством чека да Ла Бијанки испусти душу — могло почети овако: Хјелан је норвешки класичар, можда мало и од старе моде писац. Но, ма како да се почне, свршити се, у Хјелановом случају, мора добро и лепо. О томе се може осведочити сваки читалац романа /Гарман и Борзе. Без ичега наркотичног, бизарног, друкчијег но