Srpski književni glasnik

550 Српски Књижевни Гласник.

љивости с којом Бугари располажу — то су Сједињене Америчке Државе.

Један од тих пропагандиста у Америци, то је бугарски представник код Беле Куће Г. Стефан Панаретов. После дужег ћутања о балканским стварима, и у тренутку кад је мислио да се стварна и документована наша пропаганда противу Бугарске заборавила и да је отишла у акта, он се опет појавио у Америци, и опет на стари бугарски начин: Бугари су јагње, а Србија је курјак из басне. Прилика му се за то указала у јуну и јулу прошле године у Вилиамстауну, у Масачузету, у Америци, кад је Вилиамскалеџ позвао многе странце да одрже предавања о међународним питањима и односима: историјски, политички, у индустријском и трговачком погледу, и тако даље.

Ту је, у Политичком Институту исте институције, Г. Панаретов одржао седам предавања, која је сада издао у за-

себну књигу. Према предавањима, и књига је подељена на

седам глава. У првој се говори историјски о балканским Словенима: у другој, о црквеној организацији и књижевности; у трећој, о образовању на Блиском Истоку после пада Цариграда до данас; у четвртој, о уставном и политичком развитку балканских држава; у петој, о реформном покрету у бившој балканској Турској Царевини; у шестој, о односима европских великих сила и балканских држава; и, најзад, у седмој, о балканској конфедерацији и Париској Конференцији Мира.

Књига Г. Панаретова је, у главном, одбранбеног карактера; местимично прелази и у напад. У основи својој је различна од прератне и ратне бугарске пропаганде. Бугарска, у овој књизи, не тражи излаз на сва балканска мора; теза о „Прусима на Балкану“, као и ратна и предратна теза о Бугарској „до Моравата“, отпала је: све се своди на то да Бугарска тражи места под сунцем на Балкану, да је Македонија, наравно, бугарска земља, да Бугарска неће хегемонију већ једну балканску федерацију, и тако даље. У главном, Бугарска, као и увек досада, има две тезе: тезу кад је победилац и тезу кад је побеђена. У овој књизи, нађена је и трећа: бугарска влада је побеђена, али бугарски народ, који је „натеран у рат“, није побеђен. Према томе, бугарски народ, његова „данашња народна влада“ и „сељачки премијер“, који немају никакве везе са прошлом бугарском владом, траже само Македонију и Тракију за себе и, после тога, Дунавску Федерацију.

Г. Панаретов се много трудио да сависторијски, политички и дипломатски материал тако распореди, цитира по вољи и изокрене, да та теза, далеким и неупућеним странцима, испадне колико-толико праведна и примамљива. Да то докаже, Г. Панаретов је употребио сву стару пропагандистичку муни-