Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 551

цију. Бугари су, овом приликом, чисти Словени. Њихова књижевност је најстарија, и све словенске књижевности се родише из ње. Бугари су најписменији народ на Балкану, и највреднији. Бугари су најдемократскији народ на Балкану: чак су сами себи бирали и владаоце. Сви ратови између нас изазвани су са српске стране, а јунски препад од 1913 године је извршио сам бугарски народ, и Влада о томе ништа није знала. Што се тиче уласка Бугарске у Светски Рат, ствар је овако смешно представљена: Народ је био уз Савезнике, али пошто Савезници нису „одговорили праведним бугарским захтевима“, отишло се уз Централне Силе. За време рата, Бугари су били скоро у непријатељским односима са Немачком, а бугарска војска, нарочито после Вилсонових Четрнаест Тачака, није хтела ни да се бије, али то своје осећање приводи у дело тек кад је потучена. Тако стоје ствари и са бившом Аустро-Угарском. Данас је Аустро-Угарска, пошто је више нема, једна интригашица која је вечито радила противу Бугарске, и то често уз сарадњу Србије.

У историјском делу књиге, све што се тиче Срба прећутао је Г. Панаретов, или изврнуо и извитоперио. О нашим народним песмама, о Душановом Законику, о црквама и манастирима, о револуцијама за независност, и тако даље, или нема ништа, или је само процеђено, уз примедбе, кроз зубе. Прескочивши све борбе на почетку Деветнаестог Века, а у немогућности да прескочи појаву независне Србије на Балкану, Г. Панаретов је, узгред, „сервирао“ неупућенима „да је аутономија Србији дана Једренским Миром“. Наше уставне борбе приказане су, у главном, као династичке борбе, док су бугарске симбол бугарског демократског духа. И тако даље.

Књига није, како би се очекивало од једног бугарског пропагандисте који се школовао и образовао дуго година на познати бугарски начин фалсиковања чињеница, писана вешто. Она је једно псеудо-научно дело, једна „политическа скаска“ за неупућене или недовољно упућене странце и, из тих разлога, није ни изазвала скоро никакав интерес у Америци. Она је само површно правдање тешких погрешака које је Бугарска починила на Балкану од 1878 године, прећуткивање

"свега основног и карактеристичног о Балкану, и један нов

бугарски покушај обмањивања једног јавног мњења које је удаљено од балканских питања скоро десет хиљада километара. Истовремено, она је доказ да и један од најбољих бугарских дипломата не види јасно да Бугарска треба потпуно да заборави своју прошлост и отпочне сасвим нову историју.

5. JI.