Srpski književni glasnik

i 554 Српски Књижевни Гласник.

на зло наводио свој народ. Књига третира, иначе, данашње руске прилике; писац се труди да исплива са истином на обадве стране; доказује да су интелектуалци криви што су силници створили тамнице; али је, као сви руски писци, најјачи тамо где истиче страшни круг људске судбине, у коме је све, па и божанственост, савест, само закључани роб. Једно „коло људи се другоме свети бацајући га у тамницу и лишавајући га слободе. Сама мисао човечја је роб. Једни кажу да судоина револуције зависи сд тога да се пред извеснима не отроре тамничка врата; други тврде да спаса нема док се не рашире врата свију тамница. Кроз све се осећа вера да „најновији преврат руски крчи пут поправљеном животу. И. с.

„Војвода Мишић од Сувобора до Марибора“. -У овој књизи Г. М. Павловић, који је за време последњег светског рата имао прилике да аматерски посматра војводу „Мишића из непосредне, управо присне близине, излаже са пуно дивљења према овом великом покојнику резултат тих својих посматрања, илуструјући веома живо, и по готову песнички, његово држање, рад, улогу и заслуге у свима важнијим перипетијама славе, страдања и пропасти кроз које је наш „народ тада наизменично пролазио на своме мученичком, али величанственом и сјајном путу ка остварењу својих идеала. И, што је најинтересантније, он га ту не истиче као војсковођу у стилу Ханибала, Цезара и Наполеона, који су својом гениалношћу толико импоновали масама да су ове за сваким од њих као за каквим полубогом слепо ишле свуда, па и у очигледну пропаст, већ као старешину једног дела нашег сељачког народа, чију је душу врло добро познавао, и према чијим је осећањима и тежњама инстинктивно подешавао своје стратегијске комбинације.

Да је на тој тези остао, цела би ствар могла бити веома симпатична. Али је Г. Павловић у свом поетском заносу отишао много даље но што је било потребно, те је неке епизоде претерано улепшао, неке мање верно описао, а неке опет „сасвим прећутао, не устручавајући се шта више да доноси произвољне закључке и о таквим војничким стварима у KOјима би се тешко умели наћи и прави стручњаци. И само због тога цело, иначе духовито написано дело губи историјску вредност и више не личи на писање једног савременика и очевидца, већ на добро сређену легенду која се вековима стварала у машти читавога народа, и којом се, често сасвим "неоправдано, цела једна епоха у давној прошлости везује за "име једног јединог човека.

У опште узев, написи овакве врсте неминовно шкоде циљу коме су намењени и личности којој су посвећени. У „овом специалном случају, пак, много би боље било да се

О