Srpski književni glasnik

582 Српски Књижевни Гласник.

па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига: историја. Шта историја! шта Каледонија!

Ретко да нисам други, да ми име није: Неко,

да не певам:

Један пољубац дуг на њена уста

која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често на прси,

јер се сања о девојкама које задрхћу рано,

и којима је уз очи зелене дано

да им ноћ односи глас као шешире,

као пад тешке хладне воде.

Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,

док су по теби барбарства моја словенска

и њини перунски врти,

својом косом као венцем ме узвиси:

да у пољима јелисејским којима будем шетао

моја сенка увек мирна буде,

измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;

да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз села мирна или уз воду,

када зборити им будем стао:

величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!

Стихови, носите ме далеко од ове земље:

у мукама ме за бољи живот рађала мајка,

ради вишега отац је са усхићењем плодио;

живот мора да је драг, а љубавном да се стремље када сам се као Магбет у толикој журби родио; над реком а под небом ловцу на домет лети чајка: за њом, о за њом, стихови моји будимо хајка!

Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи,

на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,

али управљеном у напред значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више измеђ борја,

са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;

брише песма моја: то облак чешља госу горја.

Тренутак макар само — далеко од ове земље, јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари