Srpski književni glasnik

Пустолов у Кавезу. 583

што као да се прикрадају са другога света;

уста ми ево пуна крви, а усна напета,

распињу ме ужасни болови и срам,

груди побледе а трбух зажари;

а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам, болничким колима одводе ме на гилотину

стазом блатавом из које изничу жене.

О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,

да свићу дани и да гледају у мене!

Где сам то сада г

Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди,

и пун јунака чија пада сен

на воду. О, понекад ми се збивају чудне ствари, као да се спуштају са другога света:

док ме понова не обузме велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима;

тамо, где је некада био дугачки видик планина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата, злата и распутаност части,

моћна узлетања, у крваве каше, утапања.

Нема више жеље, већ да избришем постојење,

да испуним све собом, све размаке, све шупљине, нема више ни дубоко плавог ни планине,

само : кркати, хркати, чмавати и гроктати,

бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:

а тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.

РАСТКО ПЕТРОВИЋ.