Srpski književni glasnik

ОДА СИЛНОМЕ НИШТА.

На тасу жртвеном шароликих, строфа, ево ти приносим воће из торбе сазрелих ми надахнућа! ; Огорчене, дуге требало је борбе, ; потреса многих и катастрофа, | вртоглавица и клонућа; |

тумарања мучног преко шикара

непроходних филозофских система, | . кроза холу драму лажних хипотеза;

стремљења спрам сунца решених проблема,

да се срамно срозам, попут бедног Икара,

у провалију скепсе и сарказамских језа. —

Под узвишеним стегом Кантова „А рпоп“, ја пловљах океаном подлих феномена, разума док ми здравог ломни, неспретни чун не скрха аветињска „ствари по себи“ стена. Ја поприште сам био, где се с појмом појам бори, док се не извргох у гроб свију, буђаве чаме пун.

Заблуде сам пио из отровног студенца умешних мудролија Ламетрија, Хекла, док се апсурда бљутавог нисам љуто згнушао; тек после свега тога, теби сам у траг ушао, познао да си ти овога света квинтесенца, из утробе да је твоје козмичка лакрдија потекла!

Цели циркус стварности подручје је твоје власти. Све што се у њем премеће, луди, плаче, скаче, све се мигу твојему несвесно покорава. Сва дела нам и тежње, страсти, патње, сласти, твој тајни печат носе и само тебе значе, горда, пуста сило, савршено — слепа!

Ко тврди да та нема, о како ли се вара! Та, где год има времена и простора, релација, јединки и тела, мозгова и чула,