Srpski književni glasnik

Ода Силноме Ништа. | 585

где год живих лутака ковитла се гунгула, све се то из безданога твог резервоара диже као пука твоја еманација.

Па ево, и ја ти се клањам и метанишем, ти сврхо свих прегнућа, начела свих начело, ти језгро сваког зла и смисле сваке среће! An и твом величанству морам донекле да манишем: и од тебе, моћно Ништа, има једне моћи веће, што те не припознаје, већ ти одолева смело.

Душа! Цвет што је ник'о сред звезданих, азурних леја, у ружичним се купао, благотворним зорама, и сабрао у круници свих исконских лепота кад цветна синтеза вечних, девичанских форама, освештана на огњишту чаробних, чистих идеја свих символа чудесни кључ и ритама најтананијих склад!

Душа! Она се измакла твоме домашају. Само за њу, ти заиста иреално јеси ништа, потмуле негације напирени мех. Па, слутљиво док се сунча на прекаљеном сјају извансветске јаве, из свог уточишта стаменог, она ти шаље и презрив и подругљив смех!

И, док ја к'о природно створење сагињем пред тобом смерно своју шију, и робујем и жртвујем плахим твојих ћудима што ме грдним невољама бију; и, док ми срце у самртним овим грудима, вампирима твојим безбројним морено, болно стење —

душа моја већ се спрема да те рине белом метлом заборава у непело, онамо на буниште лажи иструнулих! — О силно Ништа, господе овог црног глоба, душине ће вредности ускоро да униште сва знамења твоје власти! И тада, с оне стране гроба, оне ће синути пуним и победоносним светлом!

НЕНАД МИТРОВ.