Srpski književni glasnik

МОЈОЈ МАТЕРИ.

1

Ја сам свик'о главу да држим високо, Моја ћуд је мало упорна и крута; Када би ме и краљ глед'о, ни тог пута Ја обар'о не бих свој поглед дубоко.

Ипак, искрено ћу рећи, мати драга: Ма како ја силно горд и храбар био, У покоју твоје близине ме ти'0 Обузима смерност понизна и блага.

Је л' то дух твој што ме тако кроти тајно, Дух високи, смели, што све продре сјајно, И сјајан у светлост небеса се вијег

Ил' ме спомен мучи што учиних слепо Које дело, што ти снужди срце лепо, Срце које за ме тако топло бијег

П

У заносу лудом оставих те једном, Желео сам прећи до краја свет цео; Да л' ћу љубав наћи, видети сам хтео, Па да је обгрлим са љубављу жедном.

И ја пређох места и путеве целе, Све тражећи љубав, и на свака врата Куц'о сам да мрву љубави уделе, Али ми је само хладна мржња дата.

Све тражећи љубав, ја сам тако лут'о, Но нигде не нађош баште јој ни хлатка, И дому се вратих бон и стрвен љуто.

Али ту ме срете твој загрљај врели, И оно што светло твоје очи прели, Беше љубав дуго тражена и слатка.

(Превео с немачког Алекса ШАНТИЋ.) ХАЈНРИХ ХАЈНЕ.