Srpski književni glasnik

Џемс и Бергсон. “о 2589

веровање у науку и доводила дух људски и до закључака о „банкротству“ науке. Ма колико да је ова идеја о банкротству претерана, остаје увек идеја о граничењу вредности научног сазнања и одбацивање веровања у рационалистичку догму о сазнању праве природе живота разумом и логиком.

Док је модерни човек тако, идући за развојем науке, доспео до огромне техничке културе и постао јединка у строго рационалном склопу друштвене целине, ужљебљен у организацију поделе рада, сав окружен механиком и техником, апаратима и творницама, — почело је закржљавати у њему све оно што представља лични и интимни живот душе, све што је емоционално, све што је интуитивно-стваралачко, све што је мистичко и, ако хоћете, романтичко. Сав напор бујне душе, сав полет интенсивног живота, стегнут у кврге, осећао се окован и стешњен. Право језгро личности човекове, оно које је изаткано од личне и стваралачке слободне акције, није се могло довољно изживљавати. Снаге духа људског нису добијале могућност пуног замаха и, једнострано развијене, нису могле дати пуног и целог човека у изражају пуног и целог хуманитета. Модерна душа се осећа потиштена у свом уметничком, религиозном, емоционалном животу, у свом животу којим би изживљавала све своје стваралачке снаге.

Рационалистичким схватањем је обојен и социални живот модерног човека: са једне стране стегнут у преживеле и застареле облике живота, са друге пред обећавањем једног новог „идеалног“ живота који би опет униформно стегао дух људски и редуковао сву богату индивидуалну разноликост на схему, број и исти ниво — модерни човек се налази у једном незадовољеном стању. За пуно и хармоничко преживљавање свих својих стваралачких снага, човек нити има могућности у садашњим стегнутим и мртвим облицима, нити у бестиалним изливима убијања ради економске експансије, нити има гарантије у будућем „колективистичком царству“ у коме се лична вредност има да редукује на број. Осећајући своју индивидуалност угрожену, модерна душа тражи излаза, чезне за променом, жели ново и „нову веру.“

Ту „нову веру“, изгубивши ону стару у догме цркве и ону новију у догме науке, модерна душа осећа да може наћи само ако се једном еманципује традиционалних веровања у две стварности: једну ову којом и у којој живи, а другу