Srpski književni glasnik

Развитак Вароши у Србији. 597

средини севернога фронта Србије према централној Европи, у директном додиру са Савом и Дунавом, двема великим и пловним рекама, пресечен друмовима који воде из Беча за Цариград и Солун, и из Босне за источну Србију, — Београд је ускоро по ослобођењу постао главно место целокупне провозне трговине из централне Европе за Исток и обратно, једна од најважнијих извозних тачака и центар свеколике увозне трговине за целу Србију. Он је постао депозит за све потребе тадашње Србије. Све што је земљи требало набављано је или преко њега или из његових пуних магаза и дућана. Економска криза, нарочито јака после пада Србије 1813 године, брзо је попустила. Нови трговци и занатлије са разних страна, нарочито из Аустрије, почеше се у њему гомилати. Са њима је долазило и друго становништво, и у Београду се осети велика живост и силан економски напредак. Ново време и ново становништво имали су другојачих потреба и навика од дотадашњих старинских примитивних и ориенталних. Потребе за боље и удобније станове и покућанство, за европско одело и обућу, за накит и храну, за читање и друге духовне навике, довеле су нове, дотле непознате занатлије и раднике: зидаре, златаре, кројаче, обућаре, пекаре, болтаџије, учитеље, лекаре, апотекаре, књижаре, књиговесце и тако даље. 1836 године било је у Београду 45 различитих заната са 864 занатлије. И док је Београд, вели један француски путник из 1834 године, „сваким даном опадао у рукама Турака који су у њему остали“, дотле се „сваки дан подизала нова хришћанска варош, чистија и лепше сазидана, која потискује и сатире турску варош“.

И- остале су вароши оживеле. Из њих су Турци постепено ишчезавали или бивали редуцирани. Око 1818—1819 године, спахије, који су становали по варошима, повукоше се из оних у којима није било турских утврђења и гарнизона. На место Турака свуда се досељаваше ново српско становништво, понајвише из околних села, и предузимаше нови, снажни и интенсивни живот. У варошима се управо и јављају први знаци економског напретка и културног уздизања Србије. Оне су средишта трговине и занатлијске производње. У њима су пијаце и вашари. У њих доносе сељаци своју сировину на продају и из њих носе у своја села: со, гвожђе, зејтин, памук, чешљеве и друге потребе. Ма и најмањи капитал уложен у