Srpski književni glasnik

Омладинска Скупштина у Београду. 525

примству. Узеше реч и Руси Губин, Андрејев и Кутучов; први је изјавио своје сажаљење што се Скупштина мора да прекине, и предлаже да се нађе какав споразум са Министарством, или да се чека да дође Његова Светлост Књаз Српски; други сасвим одобрава да се Скупштина прекине; најпосле, трећи жали да се мора свршити, али кад Српска Омладина сама налази да то треба, он пристаје уз њу.

Исход ове дебате био је: да се усвоји предлог Илије Вучетића да се овогодишња скупштина целокупне омладине овим састанком закључи и за свршену прогласи.

Алекса Јовановић предлаже да се записник потпише, и то да га потпишу сви часници скупштински; а Владан Ђорђевић: да се стави у записник најтоплија захвалност Јеврему Грујићу „за достојно и либерално испуњавање председничке дужности и заузимање његово око скупштине“ — што би једногласно усвојено.

... И у 6 сати у вече, 8 августа 1867 године, „чланови омладине — вели кроничар — с братским опроштајем разиђоше се“. А ми додајемо: поневши успомене које се, после оваквог разлаза, могаху понети топло осећање захвалности и трајнога сећања на гостољубиви братски дочек Београђана, и на хладни, немилосрдни испраћај српскога „правитељства“.

Једно разочарење више, у низу толиких ранијих, кад год је се тицало буди каквог покрета који није спадао у званични програм „правитељствене политике“ и личнога схватања оних који су ту „политику“ у дело приводили.

Потпуности ради додаћемо да је Омладина, окренувши овако леђа Београду, продужила и даље свој живот, скупљајући се у скупштине: идуће 1868 у Вршац; 1869 опет у Нови Сад; и, најпосле, 1870, у Велики Бечкерек — где је био и свршетак једног на широко заснованог, идеално замишљеног, одушевљено прихваћеног покрета. Тесногрудост га је помела у Србији 1867, а маџарска превласт уништила га је 1870').

') У овој последњој години рада уједињене српске омладине, јавља се, доцније познати са свога новинарског рада Светозар Марковић, који, пре– ставши бити државни питомац у Цириху, сиђе у Нови Сад. Марковић је својим екстремним држањем допринео да маџарска влада угуши омладину, тражећи да на скупштинама њеним, на земљишту угарском, не могу гласати и решавати чланови омладине из Србије. Ово угушење омладине сажаљевало је Намесништво, нарочито и с погледом на нужно јачање свести народа у Угарској, где је он увек био угрожен.