Srpski književni glasnik

532 Српски Књижевни Гласник.

му се брат оженио, већ тројицу зађаконио, а његова брата неће, и вели да је пре три недеље дошао овамо брату |Милошу Поповићу, уреднику Српских Повинај новаца ради, па га сад овај не пушта натраг, а и сам се приволео да овде остане и брату помаже око уређивања новина. — Домаће неприлике и оскудица опет су га бациле у тешку утученост као и 1849 г. кад је писао раније поменуто писмо Вуку. То се види из овога писма у коме каже: „Тако мину мене Беч, а управо није ми ни жао, јер вјерујте нема се у нас коме писати: и кад би се најбоље народом управљало, опет мислим да је све доцкан, а камо ли овако! И што се најбоље напише, ја мислим да по народ остаје без користи; што се напише, мислим да није ни на што друго него да послије неколике стотине година реку — и то може бити други а не Срба да је тај и тај живио и може бити паметан био. Добре наше књиге мислим да немају суђења другога осим послије неколике стотине година да се 3. библиотеке купе као раритети, да по њима. учени људи траже Српски народ. — Тако ја остајем овдје, пак што да Бог. Доброме се не надам, нити га много желим. Највећа ми је брига и највише ми немира чини то: како ћу се опростити дојакошњијех дугова. Зато ако ми је кнез Михаило рад учинити како добро, најпрече би ми било да ми скине Кобелку с врата“.

Кнез Михаило му је међутим одредио помоћ и Даничић је молио Вука (20 окт.) да прими за прва два месеца од Тирке и преда Кобелци. А и даље Вук је примао ту помоћ и исплаћивао му дугове (н. пр. Владисављевићу, учитељу трстанском, 100 ф., и др.), док их све није измирио. Вук је измењао с њим још неколика писма, и у сваком је говорио да ће му на горње писмо нарочито одговорити. То је учинио тек после 10 месеци (13 маја 1853), и то онако Вуковски, и лупнуо га као маљем. Вели да је зато оклевао што је мислио да му усмено говори, па како није силазио у Београд, то му сад пише.

„Мени је — вели — врло жао било кад сам разумио да си се ти тамо преселио, а исто је тако жао било и Г. Миклошићу и свакоме другом пријатељу наше књижевности. Али колико ми је год то било жао, толико ми је било и за чудо кад сам у писму твоме видио гдје ми пишеш, да те није жао што ше је Беч минуо, и да се у нас нема коме писаши, и да. књиге наше нијесу данас ни за какву пошребу, и т. д. Овијем