Srpski književni glasnik

Из Млалости Ђуре Даничића. 533

ријечима ти си онда показао да си се опростио бриге за народну корист, него да си стао на бригу само за себе, шта ћеш јести и пити и у што ћеш се одијевати! Како си ти књижевни посао свој оставио и тамо отишао, тијем си показао да нијеси никада ни познавао праве цијене својега посла, ни онога што си свршио, ни онога што си био почео и још мислио почињати и радити, него оно да си чинио или само да би добио коју крајцару или мени за љубав. Кад би ти праву цијену својега посла познавао, не би ти њега оставио и тамо отишао да те је чекала служба не од 600 талијера него од толико дуката. Са онијем што си ти овдје поуздано имао могао си као српски списатељ лијепо живљети, а и послови би ти по штогод доносили, а може бити да бисмо што могли добијати и од Срезњевскога (као што сам ти писао лани из Бадена); а кад би ти, најдаље за неко три године те почете своје послове свршио, онда ти професорска служба не би гинула не само у Биограду него ни у Петрбургу ни у Берлину (као што сам ти говорио). — Тако ако ти мислиш да сам ја твој прави пријатељ и да штогод знам, ваља сад да ме послушаш и да гледаш одмах амо да се вратиш и оне све почете послове своје да наставиш, а то ћеш сад много лакше моћи учинити, кад си се дуга опростио... Знам да ћеш ми одговорити на ово писмо, али гледај да се најдаље до јесени и видимо овдје.“

Ово је писмо на Даничића направило силан утисак. Он га се сећао целога свога живота, и причао је о њему Милићевићу кад је 1880 г. путовао с њим по Србији (Годишњица У, 59). Одмах му одговори (21 маја) и каже да га је оно врло обрадовало. „Може бити да нијесте мислили да ће ме укор обрадовати, али ме је он не само обраловао него још готово наново оживио. Ја не знам на које би благо истину одусшавио, зато с великом радости слушам свакога који ме је рад к њој упутити кад ме од ње одвуку бриге овога свијета без којијех пуки сиромах — па још у овоме стању у којем сам ја бити не може.“ Моли га да га саслуша, да му ову годину свога живота не оправда, него протумачи. Чуди се како је могао написати да му није жао што га је Беч минуо, и ако је то рекао, жали и сад пориче. Да није, можда и сувише, ценио књижевне послове, не би, вели, школе остављао, него би изучио права, па би материално био обезбеђен као и други