Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 54]

така, односно свако доба има своје гледиште на свет које му је додељено једног историјског момента, и према томе своје задатке. Субјективно. за онога на кога се односе, они су апсолутни — то је сасвим јасно. Али они су апсолутни и у објективном смислу, ге само што их за такве лржи онај који их има, већ и објективно, т. ј. према историјском моменту у коме су се они поставили. Тога момента они имају безусловну вредност, и других и друкчијих поред њих не може бити. Сваки момент за себе има једну апсолутну вредност, и према томе постоје задаци тога момента. И у томе управо треба да се види карактеристика овога гледишта. Али то је могуће само по цену да се ставимо на „другу страну“, на страну живота, а не мишљења. И релативистичко и апсолутистичко глелиште посматрају ствари као чињенице мишљења: релативистичко тврди да се не може доћи до апсолутне истине, апсолутистичко супротно. Међутим по Шпенглеру, овле није реч о истинама, већ о чињеницама: и гледиште и задаци које има једно време нису дошли из каквих истина, већ по сутуацији у којој се људи налазе једнога момента. Њих није поставила наука. већ судбина, време.

Тако дакле практично изгледа његово разликовање идеје узрочности од идеје судбине. Оно значи одвајање света кстине од света чињеница. Али, гко то значи, је ли то у ствари једно треће гледиште 2 Ако ово треће гледиште значи да треба разликовати теорију од праксе, онда је оно тачно. У науци су учињене фаталне погрешке само због тога што су гледиште теоријско и гледиште практично побркани. Основна питања социалних наука, а нарочито нормативних, су замрачена. Али, ако оно треба да значи једно треће гледиште које би нашло један нов појам истине, онда то није тачно. Као такво, оно би значило да је истина не оно што одговара извесним условима, већ оно што је фактички истина. То би значило само једно неразликовање теоријског и практичног гледишта. Истина је несумњиво у животу јелан факт, али по шоме она никако не добија вредности као истина. Као истина, она има један свој пут, и она је истина ако испуњује извесне услове. Као таква, она се да или не да дефинитивно постићи, тј. она је релативна или дефинитивна. Трећег гледишта не може у опште бити. Ако се узме треће, онда се на тај начин чини само прелаз у праксу, или, како сам Шпенглер кгже, стављамо се на „другу страну“, и ништа више; а теоријски као идеја, та концепција и није ништа друго него само релативизам.

Изгледа само да Шпенглер ставља праксу на прво место... По његовом мишљењу, — или бар то је његова тенденција, — наука треба да послужи животу, задацима доба у коме живимо, свака према ситуацији у којој се калази. У томе се управо додирује његово гледиште са прагматизмом. Али овоможе бити логично само пода тим условом ако задржимо -