Srpski književni glasnik

549 Српски Књижевни Гласник.

· стари појам истине. Наука ће послужити животу, не као чињеница, већ као истина, и, ако је истина. Таква напомена · се ставља и прагматизму. А ако је тако, онда је у питању идеја судбине, на коју Шпенглер толико много полаже. Јер, ако је наука истина, зар она неће подврћи критици задатке стављене нам од судбине7 И кикако није сигурно да ће се · оне сложити. То и сам он признаје на један начин, признајући да у границама нужности појединци имају да бирају међу могућностима које су дате у једном тренутку. Зар при томе нећемо потражити помоћи од наукег7 Из свега тога излази да треба ставити у сумњу радикалну супротност између идеје узрочности и судбине.

Учешће науке у пракси је такође један факт који констатује филозофија, дакле не више једна специална наука, већ једна општа наука. И тај факт се састоји у томе да наука има свој одређен пут, т. ј. да је самостална, али да је у органској вези са животом. Пошто је сазнавање истовремено искуство, тачније речено животно искуство, идући својим путем, она ће моћи да користи животу. Само, то није увек сигурно: човек може расипати бесциљно и кроз науку своје · снаге као иначе у животу, и, сем тога, она се може ставити као највиши животни циљ. Против тога треба одиста устати. Човек треба да остане и у науци човек. И у пауци човек треба да се појави као интегрално биће. Отуда се треба клонити сувишног специализирања — то је не само неприродно, већ и штетно, — и своју личносш изразити и кроз науку (чувајући се да се не замрачи објективност факата), у области · социалних факата у колико њихов развитак зависи од свести и воље људи, нарочито у прелазним историјским периодама, и у опште одржавати везу са задацима свога доба. Ово последње је сасвим у духу Шпенглерових идеја.

Тиме додирујемо она болна питања једног модерног научника: 1) Треба ли радити науку, кад цео живот иде упорно својим током 2 То питање би могли да поставе себи нарочито правници, чији је посао толико пута жалосно бесплодан. 2) Треба ли радити науку данас, кад друштво има много пречих задатака Тиме улазимо у област питања које се може правилно решити само ако се правилно схвати еволуција и раз-

. ликују вечне вредности од пролазних.

Ако хоћемо де резимирамо, ми ћемо доћи до закључка да Шпенглер није створио никакво ново гледиште, да нема никакво треће гледиште осим два постојећа. Његово гледиште је релативистичко. Отуда и цела његова културна филозофија носи · одлике једног релативистичког схватања. Он се од њега није ни најмање удаљио кад је на место идеје узрочности узео идеју судбине: тиме је он само одвојио теоријско од практичног · гледишта, и ништа више. И зато баш, као релативиста, он