Srpski književni glasnik

84 Српски Књижевни Гласник.

— Ко ти зна ко је!

— Зар га баш нико не познаје 7

— Нико.

— Је л' те, имате ли ви доказа ко стег

— Ама људи, ама ја вам... ама ја. сам чуо.

— Господо, то је шпијун, мора бити шпијун.

— Сигурно, сигурно шпијун. Па пун је Београд шпијуна.

— Шпијун, заиста!

— Зар већг

— Шпијун.

— Гле!

— Доле, доле, долееее!

— Ево шпијуна. Јесте ли видели шпијуна 2

— Људи, по Богу, мој бакалин са Грантовца.

И на сред Теразија сноп разних штапова: витла се, крши, меша, ломи и шиба по згуреним леђима и увученом врату оног грађанина коме цуре танки млазеви крви из разбарушене косе, а не може никако да дође до речи нити да се брани, и све тако до Полиције.

Око Окружне Команде, где иза прозора ужурбано промичу официрске еполете, налазе се честе, омање групе, и људи нерадо и обазриво прилазе да се обавесте. И ако уверени да не вреди одазивати се, јер нема ни времена да се све изведе по упуту о мобилизацији, они су опет дошли да чују шта други мисли: има ли каквог год смисла пријавити се и отићи на она одређена места.

— Која ви, молим вас, команда 2

— Је л' која сам комендија 2

— Команда, брате, команда.

— Остав'те ме, човече Божји, која сам да сам.

— А виг

— Ако важе стари распореди, онда знам, ако не важе...

— Људи, ништа се не зна.

— Ужас!

— Ја сам четврти прекобројни.

— А место мобилизације 7

— Торлак.

— Грозно. Магацини у граду, знате ли тог

— Па штаг