Srpski književni glasnik
84 Српски Књижевни Гласник.
— Ко ти зна ко је!
— Зар га баш нико не познаје 7
— Нико.
— Је л' те, имате ли ви доказа ко стег
— Ама људи, ама ја вам... ама ја. сам чуо.
— Господо, то је шпијун, мора бити шпијун.
— Сигурно, сигурно шпијун. Па пун је Београд шпијуна.
— Шпијун, заиста!
— Зар већг
— Шпијун.
— Гле!
— Доле, доле, долееее!
— Ево шпијуна. Јесте ли видели шпијуна 2
— Људи, по Богу, мој бакалин са Грантовца.
И на сред Теразија сноп разних штапова: витла се, крши, меша, ломи и шиба по згуреним леђима и увученом врату оног грађанина коме цуре танки млазеви крви из разбарушене косе, а не може никако да дође до речи нити да се брани, и све тако до Полиције.
Око Окружне Команде, где иза прозора ужурбано промичу официрске еполете, налазе се честе, омање групе, и људи нерадо и обазриво прилазе да се обавесте. И ако уверени да не вреди одазивати се, јер нема ни времена да се све изведе по упуту о мобилизацији, они су опет дошли да чују шта други мисли: има ли каквог год смисла пријавити се и отићи на она одређена места.
— Која ви, молим вас, команда 2
— Је л' која сам комендија 2
— Команда, брате, команда.
— Остав'те ме, човече Божји, која сам да сам.
— А виг
— Ако важе стари распореди, онда знам, ако не важе...
— Људи, ништа се не зна.
— Ужас!
— Ја сам четврти прекобројни.
— А место мобилизације 7
— Торлак.
— Грозно. Магацини у граду, знате ли тог
— Па штаг