Srpski književni glasnik

86 Српски Књижевни Гласник.

код те шарене и многобројне гомиле, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке оне радозналости која је распињала сав онај остали свет што се гушио у некој мутној душевној узбуни, застао је мрзовољно, блед, са црном брадом и чудним очима, студент права Алексије Јуришић. Њега је вест о ултиматуму, доле у његовом ђачком стану на Дунаву, прекинула у оном тренутку кад је завршавао своје топло и лепо писмо вереници, шаљући јој на хиљаде пољубаца, после чега је мислио да ревносно продужи читање за последње, одавно, управо годинама одлагане дипломатске испите. Та кобна и судбоносна вест која је ово после подне као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је, као неко што је очевидац док се на његове очи руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и малаксалој узетоети, док се постепено није повратио да осети једну једину страст: једну мутну и крваву мржњу на све и против свега око себе. Јер овај Алексије Јуришић, који је пуних двадесет и шест година живео без икаквог плана, имао га је јасно овога лета и први пут у свом животу. Тај план био је прост и изводљив: свршити с испитима и оженити се. И у томе није ни било каквих тешкоћа: прегрмео је био најтеже испите и веридба је недавно била обављена. А сад је све било на путу да пропадне. И онај живот без плана, мучан, ризичан и вртолав, који тек што се стао заборављати, понова је претио да отпочне. Завршујући оно своје писмо са фаталном вешћу која је мало час узбунила престоницу, Јуришић је устао са стола, па је механички отворио орман у коме се налазила његова официрска спрема из прошлих ратова. Он је хтео и да се увери је ли ту све у своме реду, а осим тога и себе самог убеди како је свако надање и заваравање бесмислено, јер тај кобни ултиматум друго ништа и не може значити него рат. Па се после спремио и отишао на улицу, али не да се тамо што распита или сазна, него просто да види има ли у атмосфери тога Београда чега год што он не очекује и што не одговара његовим чудним предосећањима. Застајући на оном месту, он се замишљено загледа у ону гомилу што се видно храбрила последњом париском вешћу, и њоме оживљена, у једном дрском наступу, стала подизати главу, па осети како га та гомила све више и чудно дражи и како га спопада једна сасвим