Srpski književni glasnik

Црвене Магле. 87

луда жеља: да скочи и попне се на један од оних сандука онде ' испред неког дућана, па да сву ону светину растури просто са неколико речи. Њему се чинило да би се сва та јадна гомила одједном разишла кад би јој он просто казао ово: „Чуј, ти гомило, еј ви грађани, чујте! Идите кућама и спремајте се, рата мора бити!“ Само, њему се чинило да“ он то не би казао онако обично, него би некако грозно заурлао снагом оне вере коју је осетио чим је вест о ултиматуму сазнао после подне на завршетку оног писма, те би гомила тим његовим речима с места морала поверовати и отићи кући да се спрема.

Али у том тренутку неко спусти руку на његово раме.

Јуришић се нагло окренуо, и кад је угледао жену, уз високог човека војничког држања који га је ословио, он се збуни и лако порумени. Његове се чудне и немирне очи плашљиво задржаше на виткој жени финога става и ретке лепоте која се, мазно припијена у његовог старог друга, враголасто смешила својим зеленкасто-плавим очима док се он представљао. Из тих очију била је нека чудна свежиња, и гледајући у њих, Јуришић је наједном имао осећање неког великог свежег простора са дивним језером усред шуме.

— Дакле, дружег

— Да, кад се мора, онда драге воље!

— Драги Јуришићу, теби је лако, сам си.

— Ником није лако, па ни мени, — одговори Јуришић.

— Ипак, ипак, замисли ово: двадесет и три дана од кад смо се венчали.

— Верујем потпуно.

— Али мој муж неће ићи, ја му не дам.

Па се она жена још јаче и страсније приви уз снажну мишицу човека, и по оном покретном утиску, на њеном лицу, што је у једном тренутку кадар да је изрази сву, Јуришић наједанпут осети да је она, сва од страшне неке змијурине, у стању да изврши све што науми и да узбуни ум до свих срамота.

— Мој муж се доста одужио; нека иде ко се није одужио, то би било право.

— Одужују се једни исти, и једни исти се не одужују, одговори јој Јуришић.

— Видећемо.

И нешто, као неки скривен, мрачан грех, сину у њеним очима. А за све време разговара, она је са оном дрхтавом