Srpski pčelar

да пчеле не само што не могу да намирише мед, него да га и не виде, а то не стоји. Сваки практичан пчелар зна, да у време добре паше, може оставити пуне судове меда незатворене, па их пчеле неће ни гледати. У време бујне паше можемо на пољу мед истресати, па нам пчеле неће досађивати? Можемо им у кошницу и на седало метнути меда, где ће га зацело видети, па га неће ни дирнути. Зар зато што га не осећају или не впде? Никако. Него зато, што су тако заузете послом око сабирања меда, да им није ни до чега другог. Међутим ка’д паша пресече, нађу пчеле мед и на најсакривенијим местима, као што сам напред у примерима пзнео. Теже је одредити, у којима се случајевима служе пчеле чулом гледања, а у којима чулом мирисања.

Ђ. Коларовић.

Пајасен. (Ailanthus glandulosa.*)

Пајасен је украсно дрво, које се виђа по парковима, гробљима и поред путова. Будући је својим лишћем п плодом сличан са лпшћем и плодом белог јасена, прп преносу у славенске земље од наше браће Чеха и Хрвата добио је име иајасен. Ово смо име и ми Срби примили, али је он, ипак, код Србаи Словенаца, у народној маси, под тим именом остао непознат. У Словеначкој око Литије пајасен је познат нод именом туршка мурва (турски дуд**)'. У Шумадији ово дрво зову кисело Дрво.***) У Европу је пајасен пренесеи пре једног века из Индије где, по речима Нестора наше флоре, толико нарасте, да све остало шумско дрвеће надвпшава, услед чега је тамо од урођеника и назван дрво што у небеса расте. У Србију је пајасен донесен пре пола века. 4. октобра 1870. године, у Крагујевцу, приликом затварања изложбе земаљских пронзвода наш неумрли велики природњак и ботаничар Dr. Јосиф Нанчић први је донео идеју за подизање пајасена у сврху лаког и брзог пошумљавања појединих голих брда и камењара у Србији. Пајасен је у почетку код нас нарочито сађен и гајен по парковима, гробљима и поред путова. У брзо се по том увпдело: да он без икакве неге успевд у свакој земљи; да одолева влази и суши; да се његово лептирасто семење ветром ношено на све стране засејава, и да око његовог стабла из жила му избијају многп изданци. Па ипак се и поред оваког лаког размножавања пајасен није могао одомаћити у Шумадији и стећи симпатију за гајење у већем броју због слабе користи коју даје његово меко дрво. Оно је док је младо врло меко и није од користи ни за обраду ни за гориво, а са старењем постаје нешто тврђе. Нисам

*) Немачки: Gotterbaum. **) Dr. Žigon, Litija, »Slovenski Cebelar« за 1923 г. страна 95. ***) Тако га зову и у Срему. Ур.

170