Srpski sion

Бр. 5.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 71.

на овом узвишеном месту, одакле је анђео Гаврнл јавпо ускрснула Господа, а ја вама у његовој речи говорио: да Бога љубпте внше себе, а ближњега као самог ссбе. Па, ако ми Бог живота даде. и од сада ћу ја учити вас свему ономе, што је добро и корисно по вас и оиштину нашу, по цркву и народ наш, јер то је моја дужност, то је мој свештенички позив, коме сам се посветио. Истина, ја сам и до сад то чинио, према снази својој, али до сад је мој ноложај мањи био, па се мање од мене и захтевало. Сада сам пак заузео најввши иоложај, до којега светов ни свештеник у нашој прквп доћи може. А према овом иоложају признајем и сам, да мн је снага слаба, на се бојим, да нећу моћи довољно одговорптп ноложају своме, достојно застунати оно меето, на које ме је ваша воља, ваша љубав, ваше поверење поставило. Заиста, мало нма свештепика који до протопопства оваким избором долазе, као ја што сам дошао; јер ви се не делисте, ви се не ценасте при избору проте Жабаљског, но бесте сви за мене, бесте сви за вашег сина, да вам он буде парох и прота, да вам он буде духовни старешина ваш. Но немојте мпслитп, да та ваша једнодушна воља мене занетп може, прпни сујућп исту некој особитој снремп и снособности својој. Не, то нека је далеко од мене, јер ни до сад ја никад себе ирецењивао нисам. Шта више. ја бих желео далеко снремнијег од себе на томе месту вндетн. Али, кад је већ тако ваша воља то знајте, да као што сам се трудио као парох, да одговорим својој дужиостп, тако ћу и као ирота стати за тим — у том у уверењу, да ваше љубавн п вашег нрнјатељства радн више труда залагати морам, да накнадим добром волј О м својом опо, што ми можда слаба снага моја учиннти неће моћи. С тога паступајућп моје пово звање никада с ума сметнутп нећу, коме имам захвалити, да сам оно постао, што сада јесам — и чнме сам не само дошаодонајвишег положаја у световном свештенству. него сам тиме добио и то да сам дошао међу своје, дошао међу вас, са којима сам

детин.ство п младачко доба своје провео. Дошао у ово место, где ми се деца изродише, где су ми гробови мојих најмилнјих, гробовп оца и матере моје, моје умрле деце н моја два брата, који не дочекаше, да се за живота њихова међу њих вратим. Све то дакле веже мене за ово место, где ми је све старо, све познато. тако, као да сам јуче из њега отишао. И за то видпте и сами, колнко је мени мио овај избор, којим сте ме наградили, којим сте ме довели у средину своју. Да лн сам пак то заслужио, и какав сам до сад био, на вами је, да судите А какав ћу у будуће бити, будућност ће показати — али тек рећи могу то, да сам и сад оиај исти протин Милош, или нопМилош, како ме у последње време звасте. Разлнка је може бити међу тим у толико само насгала, нгго сада више искуства имадем и то свога. које ме је многоме чему научило. У осталом, веран своме Владару и поштујући впше власти, ја ћу вавек слуга Божијег отлара и свештеник народа свога бити, старајући се о томе, да у делокругу свом, колико могао будем, унапредим цркву, унапредим народ свој, јер ко своје пс љуби, ни туђе није кадар поштовати. А сад допустите, да се захвалим нрво п прво Његовом Величансшву , нашем узвишеном Бладару и нитешком Цару Краљу Францу Јосифу ирвом , који је свима нама добар п мпо отац паш. Да се захвалим Његовој Светоши, српском Патријарху, Господшту Георгију ЕранковиНу , са чијим стунањем на престо св. Саве наступило је једва једпом и боље доба наше цркве, пашег овостраног народа, јер он је тај изабраник народни, кога је само провиђење послало, да црквом и школом подигне народ свој. Да се захв шим Неговом Бисокоиреосвештепству, Еаископу Бачком, Го сподпну Василијану ПешровиЛу, којн ме је пзбору милостиво нрннустити, и у току најкраћег времепа потврдити и за проту ироизвести изволео, и који ће ми и у будуће мој старешина бити, мој добротвор и благодјеј, н чију ћу номоћ ја требати и као отац и као послупша млађешина. Да се захвалим Вашој Високочасносши , који