Srpski sion

С ТР. 156.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 10.

бић вели : то је лаж, прва сеоба била је касније ! Он не вјерује Колнеру. За чудо, није му хтио вјеравати ни предсједник дворске депутације гроФ Коловрат. Бар тако је писао народни пленипотенцијар Оренги 26. Фебр. 1751 из Беча у Карловце. Коловрат рече, да је тај извјештај састављен аћз^ие 1е^аН ЈггћегреНаИопе рагИз а(3 \ г ег8ае. А ево му не вјерује ни г. Грбић. Знао сам да Срби доказиваху, да су марчанске владике, све до Павлп ЗорчиИа, били аравославни. А знао сам да их други убраја ју у уинјаше Писац пристаје уз ове. И доста згодно рјешава то протусловље. Он збиља није гаовиниста. Ја сам се радовао овој књизи, као што ће јој се сваки Србин радовати. У тој мојој радости није ми ни на уму било тражити у њој погрјешке. Јест ми се учинило, да г. писац можда и нредалеко иде у тежњи својој за објективпошћу, а на рачун Срба у Вараждинском генералату. Рекао бих, да је мало пренагљено, кад писац вели, да је на богојављенском сабо ру крушедолском 1708 (на стр. 265 забиљежена је година 1608, као година тог сабора, но очевидно је то штампарска погрјешка) „ усшановљена самовласна Сриаса Архијеиискоиија, односно Ми■ троаолија, са столицом у Крушедолу " (стр. 263), — јер 1710. године потврђује пећки патријарх Калиник СоФронија, те му даје благослов и власт, да се назива први митрополит и да поставља за епископе оне, које сабори изберу. Можда је ту установа самовласне митропојјијр. Но Швикер вели, да се министарска конФеренција у Бечу још 1734. године бавила питањом : не би ли сриском народу у ћееаревини требало поставити посебног патријарха (етеп елуепеп Раћаагсћеп), као штојебио архијепискои Чарнојевић, који се из Турске овамо преселио.

При томе Швикер увјерава, да је тек 1741. годиие коначко избрисан пасус из заклетве карловачких архијепископа, којим су се заклињали на иошчињеносш пећким патријарсима. А то некако не иде у нрилог горњем дагуму о ^самовлас.ности". Допада ми се племенита намјера нишчева, са којом истиче како је наше старо свештенство добро и у сваком изобиљу живјело (стр. 279). Ако њихове иатничке кости не изједа рђа оскуднога живота, мени није криво. Али рекао бих, да је лукава комисије сењског бискупа, а на основу њезиних ријечи говори писац о томе, описујући изобиље у коме као да пливају наши свештеници, хтјела мјеродавне Факторе подстакнути да се боље дотира римокатоличко свештенство по Лици и Крбави. А наши су попови по свој прилици једноудили, као и данас! На страници 219. спомиње г. писац, да је 1655 долазио у карловачки генералат „неки" егзарх пећког патријарха Гаврила 1 Имена му не спомиње. А можда је то био онај Неофиш, који је 1653 долазио у Марчу са презвитером Димитријем. Тога Неофиша писац не спомиње. Но све су то ситнарије спрам грднога труда и великих заслуга госп. Грбића, којије овом књигом збиља диван споменик подигао покојном владици Теофану, са чијом је лијепом сликом књигу своју и украсио. 0 начину причања пишчевог није ми потребе ни говорити. Разговијетан је, сладак је. Та ми га познамо по „Тржићкој унији" у „Истини". Само нек му благи Бог даде добре воље, здравља, мира и спокојства душевнога, а увјерен сам да ће нам се он пожурити и са другом књигом овога свога дјела. У Задру, на дан св. Симеона мирошочивог. Ј. Вучкови!.

I#:

§&>•

Б Е Л Е Ш К 2. (Бављеае српског патриЈарха у Новом Саду.) Његова Светост гхатријарх Георгије Бранковић стигао је у уторак б марта о. г. у Нови Сад ради преузимања управе над бачком епархијом. На жељезничкој станици дочекали су св. патријарха: новосадско свештенство и изасланици

срп. црквене општине и наших виших и нижих српских школа, па су га допратили у владичанску резиденцију. За тим су учинили своје подворење Његовој Светости: свештенство, одбор црквене општине, проФесорска колегија сри. велике гимназије, учитељи више девојачке школе и нар. основних школа. После тога одржана је