Srpski sion

Бр. 10.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 155.

он Руварац. Са његовим одобрењем послао је г. Грбић књигу своју у свијет, те ће је наравно свако и срести онако, како то доликује штићенику г. Руварца. И сам сам је тако срео, пригрлио и прочи гао; па ево ћу и читаоцима овога листа рећи и повјерити, како се забавих са том нашом књигом. За зграду историје нашега народа тек се сијече и приправља грађа, ломи се камен, теше и приправља. Господин Грбић се при том послу баш јуначки поднио. Просто му било, што нас )'е преварио, кад је полазио у густу планину, говорећи нам да ће нрикупити нешто еитније грађе, да ће нисати о „ карловачком владичансжву" , а то значи, да ће почети негдје у поло вини XVIII. или можда с краја ХУП. вијека. кад је установљено владичанство карловачко зриноаољско. Проста му била та пријевара, кад је онако вјешто и онако истрајно нревалио грдни пут, не само кроз карловачко владичанство, већ и кроз Босну, Малу Влашку, Славоннју, залијетајући се и у Долмацију, а. све кроз мрачне гудуре с конца XV. вијека, кроз цио XVI и ХУП. вијек. У тим вјековима нема „карловачког" владичанства. Ма оно је у утроби тијех вијекова. И писац раздире ту мрачну утробу, и ви гле дате како се оно ту зачиње, јача, сазријева, рађа, расте и развија. Требала би само још геограФСка карта еваке перијоде у томе развитку, на би код пошљедње перијоде задовољно рекли: и ето тако постаде карловачко владичанство ! Но чега нема, то замјењује пишчева јасност и прегледност. Мени се чини, да је највећа заслуга г. Грбића баш у томе, што је прикупио разбацану грађу и расуто камење, из кога је саграђено карловачко владичанство. Сад слободно нек пита когод хоће: од куд сриско владичанство на жрвашској земљи и какви су то Срби у краљевини Хрвашској ? Нека пита, али му је г. Грбић спремио одговор мушки, достојанствен и озбиљан. Он је саставио кршшеницу, на по се за Сриство у иространом карловачком владичнству, у којој се крштеници са свијем разговијетно доказује: овај је рој долешио испред буре у вашу земљу, и ви сте га аримили, онај ете к себи звали ; овај сте молили да дође, онај сге на силу довели. Врло мучан је био посао г. Грбића. Дођеш до каквог сеоца у Лици, Крбави, Приморју или 1>анији, на ниташ: од куд то село; а он ти

одговара: т<.м и том приликом, те и те године доселило се из овог и овог краја Писац те довео у крај старосједилаца, чистијех Хрвата, и ти гледаш како кукавни свијет бјежи са спахијских земаља, видиш те земље пусте и опет гледаш како се по тој пустињи дижу илетене колибице, како се по њој шири чиста српска печа. По свој прилици не ћу слагати, кад речем, да данас по најбоље знамо кад се Срнство насели у крајеве, о којима писац пише. А да то знамо, његова је заслуга, или бар велик дио те заслуге његон је. Већ но ономе, нгго сам до сад напоменуо, мсже се свако увјерити, да је оквир радње иишчеве врло простран. У њему није само слика јединога „карловачког" владичанства. А да је и то, било би доста. Та у карловачком владичанству жив.1 преко 300 хиљада нравославних Срба ! Па није у његовој књизи само црквена историја, и ако нас писац и опет вара, говорећи, да је труд његов само ирилог за историју српске православне цркве. Сеобе већ нијесу црквена историја, уаравно устројство и уређење досељеног народа такође, а сва црквена историја уједно је и историја народна. Љута борба за цркву била је уједно и борба за вародност; гдје је нрква подлегла, и народност је пропала, — ено за примјер Жумберка ! Лијепа врлина пишчева јесте објекшивноеш. Он је одушевљен за свој народ и за своју цркву ; који пут се то одуп евл.ење претвара у живу жеравицу, али га ватра одушевљења не заноси, он не постаје шовиниста. Рекао бих да је то плод благослова, ког му даде синодално изабрани и превишње потврђени владика вршачки г. архимандрит Руварац. Његова рука креше и поткресава све тато му само под њу дође. А ко да му то за зло узме ?! Та ваљда не ћемо своју историју градити трњем и коровом! И како га они вјешто скресаше изданке на корјену историје Срба у Вараждинском генералашу. Прије 150 година био је дарежљивији спрам нас царски авдитор Колнер, него ли данас што је г Грбић и његов онрезни учигељ. Док сам још ђаком био, читао сам извјештај тога авднтора, ког је поднио царском генералу Хамилтону и царском комесару принцу Хилдбургхаузену. У томе извјештају спомиње се већ половином XV. вијека, па још и прије битке Мохачке, сеоба Срба у нотоњи вараждински генералат. А г. Гр-