Srpski sion

С тр . 160.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 10.

знатну цифру, с којом је комитет савјесно располагао. Свакоме његовом члану, за поштовања достојни рад, припада велика заслуга, па се једна, са пунпм правом, прибраја митрополитовим заслугама. А кад заграја Ловћен, и одазва му се сестра Авала, да заједнички стрижу крила Оркановој дјеци, те кнез господар Никола I. с Цетиња с војском оде да тражи земље Душана, и брани их сабљом Ивана, праејед. „црвеног крета", на Цетиљу. Српеки соко одлетио је са свога гњезда, оставио је голуждраве тиће судби својој и похитао је на сусрет копцу своме, да му подсјече крила, која су од Косова хладовину на љегово легло бацада, а утамани ноге које су Душановој круни крст одтргле а алем-камење покрајине српске обојадисале крвљу онога народа, кога је еамо тај еимвол сјајне прошлости од коначне пропаети епаеао : улијевајући му наду у вдвајајућим чаеовима, тешећи га елободним данима. а челичећи га у одсудним тренутцима. На први глас пушке Невесињске покренутне се црно горски соколови са својих мјеета па мало кашн.е натегнуше убојите стријеле, повадише крваве мачеве и8 корица и улетише влосретној птици под крила да уклоне браћу и сестре своје, док се јуначки мегдан не подијели. У тој неједнакој дуготрајној борби, божјом вољом, вапајем косовских жртава, и задњом молитвом на коцу из ■ дишућег Србина, тронути и усхићени Црногорац почпни од постанка љуцког до данас непамћена јунаштва, обори црној земљи азијацку аждају, ал мораде и мора подадирати задане јој ране, док се то мртво тијело не распадне, и загушљиви ваз-ух светим крстом и благословљеном богојавленском водом не очисти.

тио га је и благсиљао митрополит Иларион: „Пођи с Вогом господару, Ти на мегдан том варвару! Бог ти срећу кнеже дао Те душмана савладао!"*) Војску је одушевљавао за њен узвишени тешки нозив, лијепијема риЈ'ечима коЈ *е су на њу благодетно утицале. И тако се препуни народом то јуначко гњездо, потрошпше се сабрани плодови марљивих руку, надође осјетљиво доба, да нема еоколова на огњишту, а настугш вријеме, ђе је сваки поштоватељ тих хероја и непозван обвезан настојати око тога, да се њихово свето д.јеловање не поремети, преуаевши на се бар старање о заоставшој и придошлој сирочади и нејачи. И ми цијеиећи, уважавајући, и дивећи се тој ријеткој свијетској појави : дјелима Обилићевих потомака, која нам оглашују опће васкрсеније и ослобођење српскога народа, доприносимо мале али миле даре Вагаој Преузвишености, да их светом руком подијелите међу чељад оних јунака, гато еа јатаганом у десници сав свијет изненадише и свијетлом књазу Николи ,још за живота радост приуготовише, јер дочека покој евојој души, „та Србин није више роб." Митровица (Сри.јем) 9. (21.) Децембра 1877, У име женског одбора : Марија Панаотовић, председница, Анастасија Суботић, СоФија Димовић, Љубица Кулић." *) Спјев о битки на Вучијем долу, од Радоја Рогановића (Настакиће се).

БЕСЕДА НА СРЕТЕНИЈЕ. Говорио у Старо -Вечејској цркви Младек Јоеић, свештеник.

Православни хришЛани Кроз дуги низ векова, кроз густи мрак сгаро-заветног живота светлуцале су звезде пророшгва о богоданој речи — посланства спаситељевог. У страсги манитој, у својству светском — лаког заборава, већ да се изгуби богодани обећај, да ће доћи са неба послан спаснтељ, да избави, да приведе људе путу углачаном, који води царству неба, царству истине, царству благовања вечним жи вотом. Једног дана у часу ноћне тишине лик анђелски запева песму : „на земљи нека је мир." Звезда ј 'една с истока нокренула лет и привукла пештери једној мудраца три и синове ноћне, звездарства зналце — пастире. На доглед богатства народа Јудејског, си ромаштву привукло небо људе те, да траже посланство Божије. И док је богатства и раскоша жар тражио сиаситеља ио путевима пута свог,

нашло га сиромаштво, вера очувана у божански спас, чисто срце — у јаслама пештере Витлејемске. Те ноћи родио се Богом обећанп спаситељ свега. Усномену ту проолавила је наша св. православна црква пре 40 дана иојући Рођењу Христовом песме милопојне, сладећи успомену „на земљи рођеног цара небеснога." И у домаћој цркви вашој, у домовима вашим пре 40 дана упалисте и ви сред бела дана, сред сунца Божијег воштаницу свећу, не би ли вам успомена на звезду ноћи Витлејемске сјајнија била од сунца Вожијег дана Вожићњег. И богатство и сујету и раскош заборависте на Вожића дан, иа сте знамењем сирочашгва, сламом посули собу вач најчистију, не би ли вам око видело јасле Витлејемске. И шта вам све не би луша побожна учинила на Божићњи дан ! Та то је слава жи-