Srpski sion

Б р. 17.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр. 267

да; како се задивио всликој почасти, коју светина указиваше Христу простирући хаљине своје по нуту, којим је ходио ; на послетку видесмо, како је сваки у Јерусалиму у чуду а радознало распитивао: „које то ?", — пахоћемо ли се и ми чудити тој доиста необичној иојави, да ли ћемо и ми морати питати : г ко је то ?" и^и ми знамо већ ко је то? Ми који слупгамо реч божију, који имамо св. јеванђеље, не можемо питати : „ко је то ?", јер нам св. јеван1;еље каже: да је то онај, о ком су пророци предсказивали ; да је то од толико већ хиља;а година жељно очекивани Месија; да је то онај, од нреч. Дјеве Марије у убогом вертепу рођени „младенец": ванлоћено слово божије, — Бог у телу човечијем, —Исус Христос. Даље нам вели св. писмо: да је Христос сншао на земљу, да сиаее и нодигне у Адаму нали род људски, да својом драгоценом крвљу откупи грешно човештво, и да принесе себе на жртву за грехе целог света. 1>авећи се на земљи и ноучавајући и унућујући људе њиховом опредељењу — вечном животу, Христос Снаситељ је људма и многа добра чинио: слепима вид давао, хромима ход даровао, немима језик дрешио, болне лечио, па и саме мртве ускршавао. Кад све то знамо, онда се ни најмање нећемо чудити оној почлсти, коју је народ Хри ету — учитељу и добротвору свом — указивао; сад нам је обичан онај необичан поздрав народа: „СЗсаниа Окш>5 Дакндок$, влдгослокенх ГрАДК1|1 КО ИЛ\А Господне, ШСДННД КО КК1Шнн\*&". Но има, љубазни хришћани, нешто чудновато у јеванђ. повести о свечаном уласку Христовом у Јерусалим, за које морамо да се занитамо: од куда то ? Сиаситељ света ваилотио се, да спасе сав род људски; но томе он је све људе учио и упућивао и у „царство небесно" нозивао, на и свима добра чинио. Па како је то, да су неки науку Христову примили, а други одбацили ? Зашто су неки за учињена људству добра дела Хрнсту благодарни, љубе га и поштују, а други за доброчинства Христова неће ни да чују и шта више — мрзе Христа ? Због чега глав фи свештенички — те највеће и најближе слуге божије — и књижевници — људи, којима су добро иознати „закон и пророци" — Христу,

сину божијем, учитељу спасоносне науке и највећем добротвору људи — једнако о глави раде? Себичност љихова, служба „мамону " и привезаност са овај живот земаљски узрок су томе. Христос Спаситељ учи смирености, искрености и одрицању од земаљског за љубав небесног за то они не нримају науку Христову; а за то, што је Христос својом науком, а још к томе и тиме, што их је због нритворства и лицемсрства јавно изобличавао и тиме им углед код народа побијао и могућност им одузимао, да дођу до јавне части и земаљског блага, тога „мамона", коме су они свесрдпо служили, омрзнуше и подигоше се они нрогив сина божија и гледаху да га како год окрике, осуде и убију; па с једне стране да би у томе лакше успели, а с друге пак, да би тој својој жељи и намери прибавили законити заклон : осуђујући Христа на пријаву и оитужбу народа — они се труде да наведу народ, да подигне убилачку руку на добротвора свог ; они настојаваЈу свим силама, да приволу народ, да „крв ираведника на себе и децу своју" прими. И — да се збуде пророштво — они успеше: Христос страда и умире. Виновници његових страдања и смр ги беху они исти. које је он иоучавао, којима јс свугде и свагда до1ра чинио, и које је од разних и тешких иедуга ослободио! Главари свештенички, старешине народне и књижевници убише Христа, у том уверењу, да ће тиме сгати на пут п ширењу његове науке, која је њима — као само спољашњим извршиоцима затона — најмање годила, јер им је највише уштрба и квара наносила. Христа убише. Но да ли и цељ постигоше ? Не! Јер Христос васкрсе а наука му у ширењу доби већег маха и иоче бујније и силније растити и напредовати. Па ево данас после скоро две 2000 година — видимо ми ту исту науку Христову, и то сада не стешњену у маленим пределима Израиљским, нити ограничену на мален број људи „избраног народа"; већ распрострту „од истока сунца до запада", усађену у срцима више милијона људи. који нрослављајући данашњим даном успомену свечаног уласка Христова у Јерусалим са гранчицама у руци излазе у духу своме на сусрет учитељу, добротвору и избавитељу своме довикујући му: „СЗслнна ко ккнннну/.: влагословенк грддкж но ил\л Г осподне". Ту божанствену и сиасоносну науку нри-