Srpski sion

С тр . 298.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 19.

ликом за своје цели; али он и иречи строго извршење обвеза с тога, што је сангвиник расположен према ономе, што је непостојано површно и променљиво. — Меланхоличан темпераменат помаже да се изврши обвеза, у колико је наперен не просто само на спољашњи чувствени свет, већ расположен за дубље размишљање, за озбиљнији одношај према себи и према страним предметима; али он и пречи извршење обвеза с тога, што је наклоњен да живи само својим унутарњим животом и самоодржањем, постаје непрактичан, и у своме егоизму више се занима само са евојим властитим .,/а", са својом личношћу.

Холеричан темпераменат наклоњен је живој делатности, постојаности, и т. д. и по томе је користан по извршење нравствених интереса, али може и сметати за то, што је холерик наклоњен упорству, у својој већ један пут усвојеној намери, искључујући свако даље расуђивање, наклоњен је страсном насиљу. десиотизму, као и освети и Фанатизму. Најпосле Флегматичан темпераменат као темпераменат умерености и спокојства, премишљања и хладнокрвности повољан је по нравствене тежње, али је и штетан по њих, у колико је наклоњен лењости и равнодушности. (Свршиће ое).

НАШЕ КАРОДНО ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ.

вака мелодија, било светска било црквена, постаје из осећања. Као што речима изражавамо своја чувства тужна и весела, тако исто појањем и певањем казујемо своја осећања. Оно може изразити не само један човек него и цео народ. Народно црквено појање, са којим се српски народ дичити може и са којим стоји изнад свију других народа истекло је из побожног срца народнога. Појање нам улева утехе, ако смо тужни, оно нам улева наде, ако смо у невољи. Појањем говоримо своме творцу, говоримо шта у срцу осећамо. Пмамо доисга и вештачко појање, али оно не учини на нас такав утисак, као оно право народно црквено појање, јер је велика разлика између појања, које је поникло из побожног срца народног, и појања, које је вешт музичар створио. Но није доста ово благо нашег народа имати, него треба га са одушевљењем и трудом неговати и пред свет изнети. Најглавније пак настојавати, да се свуда једнако поје а не као што се то на жалост данашњим даном збива, јер ретко чујемо певца у српској певници, који је веран у изразима природног и непритворног појања. Највећа је дужност учитеља, ово лепо појање неговати. Та они су васпитаоци народа а са лепим појањем се народ и васпитава. Од ка-

кве је важности с практичне потреое наше црквено појање за учитеље, то је свакоме познато. Но велико је питање, како се исто негује и учи? По моме мишљењу — никако ! Многи, који сврше учитељски завод и постану учитељи, немају ни појма о појању, јер га на жалост сматрају за споредну ствар и уверени су, да ће добити учитељско место ма и не знали нојати. Немарност и једнострано учење и никакав труд, то су најглавнији узроци, што наше дивно црквено појање пропада, и ако се овоме неће на пут стати, слушаћемо веома ретко појање, које ће нас усхитити, јер невешт певач извија и цифра мелодије, поје т. ј. дере се тако високо, да у лицу са свим поцрвени, бечи очи, текст му је споредна ствар и код њега не зависи мелодија од стихпре, него стихира од мелодије. Овако појање не улева у нас побожност и нема снаге, да нас опомене на Творца и безмерну милост његову; на против сваки гледи, да што пре из цркве изиђе, јер га такво по.јање не претопи у побожно осећање нити га усхићава. Осим већ наведених узрока, што наше црквено појање пропада, носи још и највећи део кривице садашња припрема за учитељско звање. Већи део младића, који се одају учитељству, немају пред очима, да ће бити