Srpski sion

Б р . 19.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 297.

религији. Св ап. Павле овако слика ту унутарњу борбу у човека: „ Јер знамо да је закон духован; а ја сам тјелесан, продан под гријех: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него на што мрзим оно чиним. Ако ли оно чиним што не ћу, хвалим закон да је добар. А ово више ја не чшшм него гријех који живи у мени. Јер знам добро да не живи у мени, то јест у тијелу мојему. Јер хтјети пмам у себп, алп учинити добро не налазнм. Јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ ја то не чиним него гријех који живи у мени. Налазим дакле закон кад хоћу добро да чиним, да ме на зло нагони. Јер имам радост у закону Божијему по унутрашњему човјеку; али видим други закон у удима својнма који се супротп закону ума мојега. и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек ! Ко ће ме избавити од тјела смрти ове ?" (Рим 7. гл. 14—25.) Еле не само св. писмо, у коме се јасио слика та унутарња борба човека са грехом, већ и сведоџба свакидањег искуства уверава нас, као да у сваком има две природе, и као да живе два човека, стари, пали. који се још налазп у греху, и нови, по ново рођенп божанственом благодаћу у хришћанској религијп, и та два човека непрестано се међусобно боре о господство над нама Та се борба још није докопчала са свим ни код верних хри ■ шћана, нити је раздор престао, те по то ме и верни — као што нас често и стро го уверава св. апостол — треба непрестано да бдију над собом, треба да се боре и моле, да старог човека, — извор греха — све више покори нови човек хришћанин — силом св. хришћанске ра лигије. А како неки баш и од самих верних и благочастивих хришћана по природно.ј слабости своје воље, лакоумно држе, да су слободни од сваког искушења и борбе, те на супрот строге опомене од стране вере, да су ненрестано будни, да се моле и утврђују у вери и нравствености а међутим у исто доба садањи грех непрестано тежи, да овлада њпма час с једне, час с

друге стране, — то се онда ио себи разуме, да лако могу пасти такови људи, а често и врло дубоко иасти могу. Дакле јасно је, да повод и узрок таковог пада није религија, која на против својим опоменама и саветима свакако се стара, да нас задржи и оиомене, да се чувамо искугпења; није узрок та прплпка, што су ти људи религиозни, и теже да буду такови, као и благочастиви, већ је упрок једино та прилнка, што таки људи не чувају нити слушају све савете религије, бар не обраћају довољно пажње, п немају тврде воље да испуне савет религије, те да бдију над собом. Дакле и овде узрок греху и ненравствености није религија, већ делом човечија непослушност нрема религији. као и према гласу Божијем, а делом недостатак у неких људи дубоке и ираве религиозности, која се може иостићи једино упорном борбом са властитим рђавнм и грешним наклоностима. Из тога што смо рекли о двојакој човечијој природи, може се закључитп, да се у само] човечијој природи налази како зло, тако и добро, те на основу таквог закЂучка могу нам пребацити и рећи: ,.па када се у самом човеку налазе извеспе прнродне задаће нравствености, тако рећи природне урођене добродетељи, то је онда очевидпо, да те природне задаће а не религија служе човеку као основа нравствене делатности". Против тога приговора можемо овде навести гледиште једног западног моралисте. иа име Мартензена Он признаје. да има нека врста природних добродетељи, које помажу да се испуне нравствене обвезе, када је прн том обвеза уједно и природна склоност. До душе он вели и то, да има и природних норока, којп постају правствени пороци, ако се озбпљно не боре против њих. Исто тако треба судити — по мишљењу Мартеизена — и о тако званим темпараментима, који делом потпомажу извршивање нравствених обвеза, делом га пак спречавају. Тако сангвиничан темнараменат потпомаже извршење нравствених обве^а у толико, у колнко оспособљава човека, да се жпво интересује за сваку ствар п да се користи сваком при-