Srpski sion

Стг. 12.

„СРПСКИ СИОН."

Бг. 1.

стка, онда нека с-е нико не зачуди п нека нпко не :;амсри свештснству, ако преко душе и срда нревалн очајни уздисај : свештенство јс пасторче у народу и у цркви. Па ако се ко год са душевном насладом у евоме родољубљу и православном срнском ионосу н свестн томс уздисају н наемеши, или га -слегаљем рамена одбије, нека уједно озбил.но срачуна н добро са посљедицама, које Ке неминовно сдедовати иза таквог уздисаја. Не претимо, кад оваЈ ;о грворимо. Уиозорујемо само на једну могуКност, а у најбољој намери, да се отклони зло, рад добра нам општега. То је смер, то је управо задатак и ових редака, које Ксмо исписати у овнм чланцима. Не само за то, јер је нраво, да наше свештенство буде дотирано достојно свога позива и иоложаја; не само' за то, јер свештенство има и ирава на такву дотацију, — него и за то, и баш за то, јер тако дотирано свештенство захтева општа нотреба, општа цељ црквено-народног нам овде биКа. Не ћемо ми дотације, која премаша снагу нашег народа, која нам није потребна, коју не заслужујемо и какву ннједно свештенство нема. Не! Хоћемо дотацију, какову снага народна олако дати може, какову положај свештенетва у друштву и одношај према народу самом налаже, а какову природа позива н службе свештеничке, и уложена иаука за ту службу има ирава тражпти. ХоКемо, на нослетку, дотацију за наше свештенство, какову диктира доетојанство народа, углсд цркве и вере. И кад ово кажемо, имамо на уму не нојединце, него свештенство, — не само данашње, већ 11 "УДуће. А то вал.апрн уређивању дотације увек имати, као нолазио начсло, на уму и у рачуну. Задово.ЂСтво нас је обузимало читајући у „ нредлогу за уредбу о устројству" дотичне установе о нлатама чиновника при нар. цркв. саборском одбору, школском савету, иа и учител.а, особито нроФесора учитељске школе, впших девојачкнх школа, гимназије богословије. Тако н треба. Свакога ваља поставитн у такав материјалин положај н услове, да може радити. У такав положај треба поставнти и свештенство. Најважнији пак и одсудни начелни моменат у иитању његове дотације јесте: обезбеђена тачност иримања месечне тслате. Г>ез осигуране тачности н уредности нримања месечне плате, свака уредба о дотацијн нарохијског свештенства биће само половна и нестална, а за свештенство наше неправедна и штетна.

ЦелО свештенство митронолије наше посведочнће то у један глас, а нризнаће то и сваки, који хоће да је праведан н искрен ирема своме свештенству. Неуредност, тотална неуредност нримања, ие месечне, него годишње плате, најљуће тишти, киљи 11 разапиње већим делом наше евештенство. Да те неуредности нема, ваљда неби било : ни ттнтања дотације. И чуднти се мора сам народ, како свештенј ство мукотрпно снаша ту неуредност, како може да ју подноси, како у љој не подлегне и не ле| лекне иза гласа, да се чује до на крај света.... Јер тога покора, тог ужаса нема ваљда нпгде ни у једном сталежу друштва људског, народа ма којег, на свем шару кугле земаљске. Она је деранжирала наше евештенство у многоме. Она је узрок душевне импресије при вршењу службе и иозива. Она је тукла углед свештеника, спречавала му репрезентовање и према својима и према другима. Она је убијала вољу, ломила снагу свештеника при нолету душевног му живота и развитка; она је као олово притпскивала, као неман стезала свештеника, да корача упоред еа интелектуалним светом. Она је 8 / 10 одговорна за данашље стање свештенства, и јер ово није у чинило, што би чинити и учинити могло у животу нам црквено-народном. Је ли ово претеривање? Није. 0 ви, којн би тако запитали, ви не знате а још мање осећате, шта то значи: тражити од човека, да 1 / 3 века евога жртвује књизи у школи; тражптн од љега да оснује нородицу; заклети га на свету и узвишену, а савесну п истрајну службу Богу, верп, цркви п народу, — па пустпти га на море жпвота са проблематичним условом маТеријалног, а ио томе и моралног оцстанка, који му онда кида душу, цепа срце, ломи снагу, а мисао троши пошљу на — савест Знате ли ви, шта је то немаље, у немаљу дуг, у дугу сиротиља, у сиротињи неизвесност, у њој очај, у очају породица преварена нада, убијен дух? Не ћемо даље. Та се слика не замењује иером. Ту слику црта само живот. А такав жпвот јада проводи велик део нашег свештенства. А што није још већи, заслуга је појединаца, и ако хоћете да кажем, казаћу: јер се умедоше одржати, не својом свештеничком дотацијом, него ко ралом, ко мотиком.