Srpski sion

С тр. 188.

„СРИСКМ СИОН."

бр. 12.

вође и одборницц црквени! Ваљда да му повичу : „Одбор бдијс над добрим редом у цркви. (§. 40.) Тебе се ништа то не тиче." Или да му повичу као онај учитељ што је: „ гледај ти иопе у твоје јасле" ! Од куд је у једаред у решкрипту овај или онај одборник иостао полицај црквени!? Дисциилину да држи у школи, посао је учитеља школског а у цркви посао учитеља црквеног Има свештеник ио канону доста снаге да одржи сам дисциплину. Тешко омој таколи, где се мора иоЈред учитеља најмити когод , да држи дисциплипу, иа тегико и цркви, у којој треба осим пароха, наставника, јоги когод дисциилиму да држи ! Красно ли одбор чува ред у цркви, кад одборник усред службе иде у олтар да визитира поскурице. Од куд одбору власт да кога укори и опомене. Од куд икоме учитељево или очево нраво, ко није ни учитељ ни отац. Решкрипт је деградирао оца духовног, свештеника, па је његово право пренео на цивилна сина, одборника. Волео бих видети ту иравославну пасторалну, која тако учи. Господо проч>есори садање богословије, да ли сте ирема решкрипту удесили вашу иасторалну? Ја сам пре решкрипта свршио богословију, па за то још ни данас не могу да се прплагодим овој полицајној власти цркв. одбора у цркви! Свештеветво ниже и више заиста није могло издати себи већи {езШпотит раирегШ18 нево што је допустило да б, в, §. 40. В. у решкрипт уђе. Како је само тадањи Синод могао на тако што нристати. У православној цркви право друге учити и уну1)нвати само свештенпку нрипада. Шта би било ако би и против воље парохове одбор кога из цркве искључио, дисциплине ради. Та одбор већином гласова решава. Или, шта би бпло, кад би кога унорног парох епитимијом обложио, а одбор већином својом решио, да нарох није то у ираву; јер одбор уиорне опомиње и укорава! ? Како се смела та духовна страна цивилном телу поверитн ?! На част нрезесу да зида и репарира цркву ; али да у њој заповеда, то није његов посао. Нп религиозна ни морална страна цркве ннје његова, но тек по преносу права материјална је страна донекле његова. Презес је само ишпан црквени, а парох је спахија. Па то ишнанско право само му је тек концесионирано.

Аностоли су сами управљали и с материјалном страном цркве. С њих је нрешло то нраво на свештенство и ово је то право пренело на цивиле, али право духовно никад до решкринта није ни с ким иоделило. Ово ираво мора свештенство што нре натраг себи узети, ако неће да црква наша надаље остане врзино коло свакојаких пробисвета! Само тако неће одборници у свети олтар насртати и певачка друштва црквена врата обијати. Но, ако већ уступљено право не може свештенство себи новратити, оно, какве су ирилике данас, боље ц да стару тековину своју поклони незваним гостима, него да ове пусти, да у његовој кући господаре. Као што манастирско свештенство има своје.имање, које не зависи ни од које општнне, тако и парохијско свештенство треба да има за своју цркву имања, којим само располаже. Само тада не ће оно морати служити службу са плеснивим поскурицама, само тада не ће оно морати нричешћивати верне са буђавим внном нрезесовим. Само тада неће ни оно ни верни морати тршггн смрад радикална тамјана, ни гушити се димом либералних стеаринсвећа. Само тада не ће моратп свештенство служити у подераним одеждама, које презес неда ни да се окрие, нити читати св. литургију из књига, у којима колико је листова толико п закрпа има. У пркос мени, није дотле хтео одбор црквени да купи нов службеник, док није једном о вечерњу исти се у рукама мојим пред св. олтаром распао те се лнстови свуд по цркви разлетели, а и одежде светле да није нравославна мајка Русија поклонила, заиста по луторану очуху, по решкриптском презесу, вазда бн у цицаној служити морао, као што и данас у цицаној одежди сарањујем, те ми се католици Маџарн ругају. За мојих скоро двадесет година одборје црквени само једну лепу одежду кунио. Свештеници би требали, ако не ће и даље да греше против закона црквеног, који нарећује каква треба да је која ствар црквена, да које својим, које прилозима честитих душа хришћанских, које још нису виделе врата дворане црквене општине, а и пе желе ихвидети — а таких је огромна већина, хвала милости божјој, — оснују фонд којнм би парохијско свештерство под надзором свога дијецезана управљало, из кога бп се вино за причешће, брашно за поскурице, књиге и одежде црквене, па и сама звона, управо све куповало што је нужпо свештенику за службу