Srpski sion

Г>р. 12.

„СРЛСКМ СМОН."

Стр. 181

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. 7Л0ШАЈМ0 едо - I 1111 ГА ? 001011!

Кса к"л созндан'110 да Емка10тх. I. Кор. 14, 26. Из даљина често размишљам о нашим стварима, о иашем унутрашњем и јавном животу. Новине дођу, донесу ми по који таман гласак, разбуде ми машту, на се одам сањаријама, а у срну ми одјекне као струна на тужним гуслама. Мислио би човек: борило се, па се уморило. Бојна копља изломљена, бритке 1)0])де избијене из балчака, а јунаци, сити крвавих мегдана, нујно размишљају о минулим дневима. Но једва да је тако. Морска је пучина и после буре још дуго усколебана. Бразде, што их је засекао хучни вихор, не даду се тако лако изравнати. Тек после дугих, благих сунчаних зрака паступа прави мир и тишина. Па тако ни наше стање, што га је створила наша политика од неких тридесетак година овамо, још увек имаде у себи елемената, који би све само да ругае, а ништа да не нодижу. У средини се нашој и дан данашњи нешто комеша и ваља. Или зар нема у крилу нашем још увек неких струја, што немилостиво убијају сваку нашу акцију ? Или зар то не опада наш златни морал и ми зар не болујемо од — унутрашњега раздора? Та узмимо само наш страначки, нартијски живот. Ми смо сви ио крви браћа, а по политици смо још увек т. р. крвни непријатељи. Као да смо ради, да и своме најмилијем, ако се само коси са нашим назорима, дођбмо главе варварским начином. Напш су духови заиста још увек узбуњени, узрујани, и већ је крајње време, да раздеремо оне мрке облачине, што нам тако немилостиво закриљавају сунце наших лепших дапа. Али мени ће се може бити замерити оваково разматрање. Ну шта ћемо, када је то логика ствари, коју ми нити смо про-

нашли, нити смо власни да је дотерујемо. Она лежи у природи догађаја и доказа за њу можемо наћи, што-но реч, на сваком кораку, тако, да тешко да имаде и самих најзаиесенијих идеалиста, које такова оштра јава не буди из ружичастих спова. Ну ма какав да је чији суд о нашој садашњости, у томе ћемо се ипак једном свакако сви сложити, да нам она никако не служи на част. И искреи родољуб гледа у нашу будућност са зебњом у срцу, питајући се, где-ли би ту било номоћи? Анстрахирајмо за часак свеколике жалосне и тужне спољашње појаве, како нам не бп буниле срце и мутиле вид, па се обратимо, да кушамо дубље узроке, оне узроке, што леже у духовима и душевним правцима приврженика тих навала. Јер и у њима свакако да је превага на страни процеса, што се развија у областима живота душевног. Да није у земљи ватре и гасова, свакако да не би било ни земљотреса, што руше мирна села и нветне градове. Па да-ли би се сав наш хаос баш заиста могао свести на какав назор у тој области? Одговор је на то, без сумње, позитиван. А то је —• наша црковност, или да рекием онредељеније: то је наше р е ли г и озн о р а сп о ло ж е њ е. Јер правац, у коме ми размишљамо о Богу и свету и њихову међусобну одношају, свакако да имаде одлучна утецаја и на сав правац нашега мишљења, те и на питања како нашега обичнога, тако и политичкога живота. Центар нашега телеснога живота јесте срце, а у сваком срцу тиња још и божанствепа искра религије. Али је крај религије ту седиште и мислима. Елагш чеиов*ћкх $ Е/иагагн' сокцокифа ссрдца скоеги> износитх клагоЕ: н злкш чЕлок'ккх Ш злаги> сокрокшра сердца скоегш износитх злое: № изккггка ко прдца глаголк>тж уста его рекао је Снаситељ (ЈГука 6, 45). И философ Фихте вели: Гп*ег ^екаштје* Г)епк-