Srpski sion

Б р . 14.

не метнемо у нширитус и не пошљемо у Русију, или Грчку, или у Ватикан, да се тамо диве и да нам позавиДе, е су нама епарх. проповедници тн излишни и сувишни, шкодљиви и штетни, јер да би убијали углед „невјежама", а иодржавали нехат и немар ноторно познатих нерадиша; да би код нас само сметали плаховитом одушевљењу вршења проповедничке дужности других, тако многих и безбројних, све по избор проповедника . . . Не бојте се, дакле! Не ћемо више предлагати и препоручивати, и нашој цркви и н.еној 1Н ДогЊиа цељи, — епархијске нроповеднике! ОставиЛемо их црквама и народима од нас много назаднијим . . . Узели смо перо само за то, да проговоримо и ми коју поводом чланака браће С. Д., . Богољуба Мирковића, и најпосле г. Огњеслава, који нас је хтео онако но његовом: „једаред за свагда", огњем сагорети, заједно са „грчком мудрошћу". А то нам је и дужност, јер смо ми те чланке изазвали. Чини се да брат С. Д. не „суди" и коначно не решава о установи енарх. проповедника онако немилостиво, као брат Богољуб и громовннк Огњеслав. Јер он рече: да би онај, који „зна (оно, што се „много не зна" о стању наших свештеника), ћутао или би бар казао као г. Јеремић: нунша је установа епарх. проповедника". Само што С. Д. „не верује у остварење, или бар у скоро остварење њезино". И за то, што не верује у то остварење, за то предлаже: „увађање читања иаравствених поучења у цркви нашој".Но у примедби одмах додаде и ово: „тај мој предлог нити бп остварењу установе епарх. проповедника сметао, нити би по остварењу исте излишан постао". И то је сасвим коректно. Тако исто би било коректно и боље од брата Богољуба, да је, не сметајући остварењу епарх. проповедника и одвојив од тога остварења или неостварења, подигао свој глас за „тумачење недељних и нразничних евангелија", и расирављао о иостојећим „епарх. и окружним проповедницима". Коректно би било и најбоље и од г. Огњеслава, да је, и не узимајући у свој рачун епарх. наше нроповеднике, и не изричући о њима своје „највише решење", предложио у своме чланку „чудотворан пут и начин" да се једаред за свагда реши нитање о нашем проповедништву. А овако су пали у некоректиости разне, и брат Богољуб у Банату и г. Огњеслав саОлимпа „черновичког", одбацујући епарх. ироиоведнике, ирви ради иостојеИих проповедника и „тумачења недељних и празничних евангелија", а други ради тога, јер би у богословији тре >ало оио учинити, што он предлаже. Брат Богољуб је са „тумачењем евангелија" дошао у накрстну ватру питања и сумње свога колеге С. Д-а. Овај му с једне стране баца приговор : „ие к"кси чесо просиши" ; с друге стране му довикује: „Сумњам! Јер познајем и своје стање, на једном смо извору црнели" . л .; а с треће страие га дочекује на топузину тешку: „Јеси ли ти сигуран баш и за себе самога?" . . . У колико С. Д. има право према брату Богољубу, не можемо нресудити, јер овога пе познајемо потпуно. Дозволићемо, да је С. Д. био и неправедан у оценивању свога колеге. Али, да брат Богољуб прнговор: е је „тумачење евангелија, особито у питањима догматичким, верским, ствар врло тешка, најтежа, па и тугаљива", није ни ослабио, а још мање побио ни цитатом из чланка преч. г. ироте Бороте, то доказује и упућивање тога цитата, не само на свештеника него и на епископа; доказује то и сам брат Богољуб тиме, што признаје и „невјеже" и што их због „невјежтва" упућује на нросто читање туђих тумачења". Да је брат С. Д. имао право кад је оно рекао о тумачењу евангелија, а да брат Богољуб није имао право, кад се љутио, е С. Д. тешкоћу и тугаљивост тога тумачења предпоставља код многих наших свештеника, па ма које од оне три категорије, које категорише брат Богољуб, — најбоље доказује то и 19. правило трулског сабора (шестог васијонског, или пето-шестог), које нриводи и др. Милаш у своме нрав. црквеном праву (§. 104.), а у којем