Srpski sion

О тр . 252.

.„СРПОКИ ОИОН."

Вр. 16.

цолитичким тежњама народним, — та политика је ето узрок, „што ми 'нашу народно-црквену автономију за 25 година еаградити ниемо могли." Та политика је узрок ; што се ми и данас још не можемо споразумети, не можемо ни ради питааа, као што је иитање о избору пароха, у којем нитаљу, према јасном и категоричном учењу православне цркве, не би иначе могло бити ни сумње ни спора. Да, та политика, по теорији које: суверенитет народа одлучује и у цркви, као највиши авторитет, та је узрок, да је и нитање избора пароха могло постати тако спорно и акутно питање у сређивању наших народно-црквених автономних одношаја. Према авторитету епископа истиче се у цркви авторитет народа ! Истиче данас в е ћ, кад смо и кад хоћемо још да смо у оној „великој заједници православне источне цркве", коју, и по речима дра Полита, „као светињу респектовати морамо, јер је заиста светиња". Авторитетом воље народа, која се изјављује у црквено-општинској скупштини, као једном органу црквене управе, хоће опозиција да суспендује власт епископа, да анулира право његово у цркви, које је установио сам Христос, које траје 19 векова и које мора трајати док год је Христове православне цркве. Је ли то респектовање велике заједнице иравославне источне цркве? Је ли респектовање светиње њезине'?! И ми признајемо суверенство народа и авторитет воље народне, али само онде, где тај суверенитет има свог разлога и онравдања, народна воља своје право. У цркви, православној Христовој, суверен је епископ, највиши авторитет: сабор епископа. И ма како ми љубили свој народ и поштовали његова права, ма како ми били слободоумни, док смо чланови те цркве, ми те с у в ерене у цркви морамо признавати, њихов авторитет морамо реснектовати. То признавање и респектовање мора бити перманентно, непроменљиво, као што је и учење

о власти и правима епископа у цркви Оно се не може, као што би то др. Полит и сва опозиција хтела, мењати но „околностима" са особама и према њима. Дешавало се и дешаваће се, да и епископи као људи учине нешто, што би требало учинити друкчије или боље. Али доктрине нема још, по којој би се, ради таквих изузетака могло и требало мењати устројство цркве. А најмање, да би то устројство могао мењати наш сабор! Наш сабор може установљавати плату свештенству, у споразуму са св. синодом арондирати парохије и протопресвитерате, регулисати право учешћа народа у избору свештеника. А потпуно слободан пзбор пароха установљавати, перхоресцирајући њиме епископа, тога права, те компетенције нити је имао, нити може имати наш сабор. То је начело иитања о избору пароха. Ирема томе начелу може се оно једино и решавати. То је начело изражено и признато у рескрииту од 1868. г. У § 1. IV. А. установљава се: „Е п и с к о п у п р а в љ а епархијом по канонима црквеним, у чему га конзисторија делом и саветом припомаже". § 57. II. Г. установлЈава: „Епархијска конзисторија молбенице конкурената испитује, и оне, који прописана својства немају, одбацује, остале пак управља на општину поради избора односно кандидирања." А § 58. ово: „Општина, односно местна цркв. екупштина предузима избор, односно кандидацију". „У случају, да један (од предложених) добије 3 / 8 гласова, то се онда тај поднаша епарх. конзисторији на потврђење, иначе се она двојица или тројица, који највише гласова добили буду, подносе епарх. конзисторији, да једног од њих именује". Много пише у тим речима, а све што год је исписано, канонички је основано, и потврђује правилност, каноничност и искључивост начела, које мало час истакосмо у питању избора иароха. Ље се.)